Četiri različita diskursa u četiri teksta se dopunjavaju. Isprobavanjem različitih misaonih i književnih oblika, formalnom ekstravagancijom (dijalog relativizuje manifest, „apologija“ daje smisao fragmentu, a fragment drobi apologiju, pismo postavlja celinu u lični okvir koji jedini može da osmisli reč kao obraćanje nekome), želeo sam da pratim drukčiji ritam i melodiju duhovne ekstatike prema kojoj je „naučno“ razmatranje uvek nasilno. Smirenje misli – koje tako lepo izražava jedna jedina grčka reč ταπεινοφροσύνη – čini dijaloga o usponu, ne želi da bude u suprotnosti sa samosvešću manifestativnog govora, jer je ovaj kao „očitovanje“ – manifestatio – sopstva u njegovoj rizikovanoj transparentnosti, upravo nepoverenje prema „svome“ i osluškivanje Tradicije.