Arhijerej (Izabrane hrišćanske priče)

Po svedočenju savremenika, Čehov je bio strašno stidljiv, bojao se visokoparnosti, bojao se mnogoobećavajućih izjava. Reći „ja sam hrišćanin“ za njega je bilo isto tako nemoguće kao i reći: „ja sam dobar, ja sam blagorodan“. Savest ga je gonila u Sibir da bi bar nekako olakšao sudbinu stradalnika. U svakom času dana i noći on je ostajao lekar koji se odazivao na svaki poziv i besplatno lečio seljake i sve one koji su mu se obraćali. On je bio hrišćanin čak i da sebe tako nije nazivao… Ovo je izbor takvih priča. Iz kadionice se širi plavičasti dim i kupa se u širokom, kosom sunčevom zraku, koji preseca mračnu, beživotnu, pustu crkvu. I čini se da zajedno s dimom lebdi u zraku duša same pokojnice. Pramičci dima, slični dečjim uvojcima, kruže, podižu se ka prozoru i kao da se klone bola i tuge, kojih je puna ta jadna duša. iz priče „Parastos” Antona Čehova