Knjiga „Trnov venac Dostojevskog” obuhvata četiri teksta koja je Sergej Bulgakov, u prve dve decenije dvadesetog veka, napisao o Dostojevskom. Priređivač Blagoje Pantelić se u pogovoru detaljno bavio značajem dela (i ličnosti) Dostojevskog za duhovni razvoj ovog, po njegovom mišljenju, „jednog od najznačajnijih bogoslova u istoriji hrišćanske misli”, čija je misao „suštinski odredila pravoslavnu teologiju naših dana”, dok ćemo se ovde posebno osvrnuti na aspekt ove knjige koji bi se mogao nazvati „političkim”.

Sa iskustvom Evrope koja se u međuvremenu, sinhronim naporom suprotstavljenih političko-ideoloških grupacija, a sve u pokušaju da više ne bude „groblje”, u jednom periodu pretvorila u masovnu grobnicu (sa mogućom reprizom u bliskoj budućnosti), sa planetarnom dominacijom onog tipa civilizacije i društvenog ustrojstva, odnosno onog tipa razumevanja čoveka, na koje je upozoravao Dostojevski, toliko da je ta dominacija izazvala već institucionalizovanu reakciju, pri čemu i sama ta reakcija dobija ne naročito perspektivne obrise, taj aspekt knjige se čini i najaktuelnijim.

Ako se već bavimo „prostorom logosa”, odnosno pojmovima i idejama, ne smemo biti ravnodušni kako se ti pojmovi i ideje primenjuju i institucionalizuju od strane različitih centara i nosilaca moći. Hrišćanski teolog i filosof, tako, nikako ne bi smeo da previđa procese ideologizacije sadržaja hrišćanske vere, „podržavljavanja” (državotvorne sekularizacije i nacionalizacije) „vojujuće” Crkve, kao i sve prisutnijeg diskursa „apokaliptike” u politici i kulturi.

Deideologizujući i deidolatrizujući Dostojevskog, Bulgakov u prvom redu ukazuje na ključne probleme „inkulturacije hrišćanstva”, odnosno načina na koji istina vere oblikuje ljudski život, kulturu i društvo. Ta istina, za ovog autora, nije apstraktni princip koji se po pravilu nameće nasiljem i manipulacijom, nego večno živa ličnost Isusa Hrista koja se obraća potencijalno svakom čoveku u svakom istorijskom trenutku. Mogući odgovor na ovaj uvek otvoreni poziv, kao i njegovo „jezičko” uobličenje, iz hrišćanske perspektive i jeste suštinski za svaki razgovor o odnosu hrišćanstva i kulture. Tajna Dostojevskog je u Hristu, a tajna kako „Crkve u istoriji” tako i istorije, u „prisustvu” Hrista, odnosno „doživljaju” realnosti Hristove ličnosti u određenom istorijskom trenutku, od strane pojedinca, u zajednici.

Hrišćanski teolog i filosof u tom smislu ne bi trebalo da bude popustljiv prema ideologizaciji kao pretvaranju hrišćanske istine, dakle Hrista, u apstraktni princip, praćen odgovarajućom praksom manipulacije i nasilja, koliko ni prema diskursu „apokaliptike” koji, ukidajući politiku i istoriju, svedoči o sopstvenoj nemoći da se suoči sa „svetom” u njegovom konkretnom istorijskom uobličenju, pa time spreman da se preda tom svetu makar i zahtevajući njegovo potpuno uništenje. Apokaliptičar, dakle, zahtevajući uništenje „sveta” kao polja grehovne strasti, „institucionalizovanog” stanja palosti, zapravo zahteva uništenje sveta kao Božije tvorevine, a teško da je moguća veća zabludelost od te, danas toliko prisutne.

Naravno, taj zahtev za uništenjem se pravda „satanskom” prirodom dominantnog nosioca (ili nosilaca) „ovosvetske” moći, ali Bulgakov na primeru velikog ruskog pisca razumno ukazuje na opasnosti od poistovećivanja „istine Hrista” sa – ili pak njenog (Njegovog) suprotstavljanja – konkretnim političko-istorijskim projektima i projekcijama. Ako suština revolucionarnosti i jeste u nihilizmu, podjednako „satansko zlo” se krije i u „birokratskom despotizmu” koji je još znatno pre revolucije zamenio ideal o Caru kao ocu i garantu narodne slobode, toliko drag Dostojevskom. Takođe, ako je uspešno detektovao „religijsku istinu” socijalizma, ostvarenu u nihilizmu, Dostojevski nije imao dovoljno sluha za njegovu „političku istinu”, a to je ostala bolna praznina u hrišćanskom, naročito pravoslavnom, diskursu o politici, društvu i kulturi.

Ipak, čvrsta opredeljenost Dostojevskog za monarhizam bila je motivisana željom za slobodom naroda, a koja bi se manifestovala kao mogućnost samousavršavanja svakog čoveka u društvu koje karakterišu odnosi ljubavi. To je „politička istina” Dostojevskog koju Bulgakov otkriva čak i „iza” zabluda velikog pisca, zbog čega i po tom pitanju ostaje u bitnom saglasju sa njim. To „saglasje” je moguće već i zato što se pod njim ne podrazumeva usaglašenost apstraktnih principa, nego odnos ličnosti i „dodir duša” koji pojedince povezuje i van prostornih i vremenskih granica, a čemu je Bulgakova, svojim delom i ličnošću „iza” tog dela, nadahnuo upravo Dostojevski.

Pored toga, Bulgakov nas upozorava da se, kada sudimo o ovakvoj ili onakvoj „prirodi” savremenih civilizacijskih, ili političko-ideoloških formacija, trudimo da „ne pređemo granicu dozvoljenu čoveku”, kako ne bi prešli granice „verujuće ljubavi”. Drugim rečima, u asketskom duhu, kako bi viđenje sopstvenog greha trebalo da nam bude preče od viđenja anđela. Bulgakov time, sasvim eksplicitno, ne zagovara političku i društvenu pasivnost i nemuštost, ali nas podseća na pravu ulogu svedoka i svedočenja vaskrslog Hrista društvu, istoriji i kulturi: Bogu, piše Bulgakov, ne treba „naša pasivnost i lenjost, nego naša aktivnost, sloboda i moć”, uz pažnju da u vrtlogu istorije i političko-društvenih previranja ta aktivnost, sloboda i moć ne prerastu u „samovolju, bezočnost i vandalizam”, negaciju i rušenje čoveka i tvorevine umesto stvaralačkog preobražavanja u susret budućem veku. To nam ne zabranjuje da se bavimo ni politikom ni „geopolitikom”, da se borimo za slobodu naroda i pravo izbora „sopstvenog puta” kulturno-civilizacijskog razvoja, ali opominje na oprez i ljubav Hristom usinovljene dece Božije, kako se ne bi desilo da u ime Hrista gazimo Njegov lik.

Jer ako smo već apsolvirali „užase” sekularizma, globalizacije i „novog svetskog poretka”, ne smemo podlegati magijsko-metafizičkom zovu druge vrste, a koji revitalizovanu patrijarhalnost u njenim najdubljim tlačiteljskim osnovama postavlja kao jedini poželjan kulturno-društveni model, a tradiciju zastupanja vrednosti individualnih sloboda, pravnog poretka i socijalne pravde, kao takvu, pod krinkom lažnog antropološkog maksimalizma, predstavljati kao samo predvorje antihrista.

A to je i najvažnije upozorenje koje se može iščitati iz sjajne Bulgakovljeve knjige o Dostojevskom – da se čuvamo tlačiteljskog magijsko-metafizičkog poriva za oblikovanjem sveta po meri sopstvenih žudnji, strahova i samoobmana, umesto (stvaralačkog) sleđenja volje Božije. Da nam kriterijum ne bude strah naše bezočne samovolje, nego strah Božiji.

Vladimir Kolarić, Hrišćanstvo i umetnost, Biblos, 2021.