„Averinceva odlikuje sjajno, izvorno poznavanje patristike; vrlina, danas sve ređa u istočnoevropskoj nauci, gde se iz ideoloških razloga, nepotrebno, a veoma štetno, zanemaruje svetootačka i uopšte crkvena tradicija u idejama i umetnosti – kao da to nije neotuđiva kulturna baština evropske civilizacije.“ (Akademik Dimitrije Bogdanović)
Radovi sakupljeni u ovoj knjizi nastajali su u proteklih desetak godina i organizovani su po uzoru na moju raniju knjigu Filosofska delta (Beograd, 2009). I ovde je, naime, reč o četiri savremena srpska filosofa, pri čemu se usredsređujemo na onaj segment njihove stvaralačke aktivnosti koji je znatnim delom vremenski situiran u razdoblje između dva svetska rata.
Iza esejističkih pokušaja, opita, skriva se nešto radikalno apstraktno, što nas povlači uvis, da bi nas potom (jer ko visoko leti, nisko pada!) hitro bacila u čeljusti konkretnog.
Srpska filosofija ne postoji u jačem smislu, kao svojevrsna nacionalna filosofija, nego samo u slabijem smislu, kao osobena recepcija filosofskih tokova razvijenijih naroda.