Ako veru prosuđujemo po delima i nastrojenosti, a ne po rečima, onda je Čehov bio trideset puta religiozniji od onih savremenih „bogotražitelja“ koji jadikuju o svom nespokojstvu na svim putevima i raspućima.

Kada počnu da govore o religioznosti Čehova, svaki put se setim Geteovih reči o Spinozi. Protivnici su ga često prekorevali za to što kod njega navodno nema nikakve vere. Ali on jednostavno nije delio njihovu veru zato što je ona za njega bila nedovoljna. Da je izložio svoju, oni bi se zapanjili, ali ne bi bili u stanju da je razumeju. 

Ako brižljivije ispitamo njegov život, za Čehova je umetnost bila religija. I u pogledu ljudi sav njegov život je bio uistinu religiozan, iako o religiji nikada nije uludo trošio reči. Glavni ključ za sve jeste u izuzetnoj istinoljubivosti Čehova. Ne znam drugog pisca kome je tako bliska istina i koji je tako mrzeo i najmanju primesu laži. Kad mu se u mladosti dopadalo ono što se osuđuje moralnim kodeksom, nije se skrivao iza uobičajenih fraza i otvoreno je govorio ono što mu se sviđalo. Kad nešto nije shvatao, otvoreno je govorio da ne razume i nije se upuštao u prazna naklapanja. 

Zaista, Čehov je malo razglabao o religiji i otuda nedoumica ljudi koji su navikli da olako govore o onome što sami nimalo ne osećaju. Ali ja znam da je on, čim se malo oporavio u Moskovskoj klinici, skoro svaki dan odlazio na liturgiju u Novodevičji [manastir] i – da ste samo čuli s kakvim tihim umilenjem mi je, letimice i polusmeteno, govorio o liturgiji u mračnom, polupraznom hramu Novodevičjeg manastira. Sa kakvom dirljivom brižljivošću je posećivao grobnicu Pleščejeva, s kakvom usrdnom pažnjom je ukrašavao seosku crkvu u svom Melihovu, kako se neumorno starao o bolesnima i siromašnima, i tako dalje, i tako dalje. Pa zar već to nije čovekova religioznost?!

I. L. Ščeglov-Leontjev (odlomak iz predgovora zbirci Čehovljevih priča Arhijerej)