Svaku noć smo provodili u bdenju. Takav je bio naš tipik. Starac je zahtevao bitku do krvi sa snom i nečistim pomislima. On je bdio u tami, u svojoj kelijici, sa svojim nerazdvojnim saputnikom-neprestanom umnom molitvom. Iako unutar svoje kelije, znao je šta se dešava napolju i bio mu je poznat svaki naš pokret i svako naše napredovanje. Dovoljan bi mu bio samo jedan pogled da pročita naše pomisli.
Uvidevši da nam je potrebno duhovno ukrepljenje, kazivao bi nam o mnogim čudesnim podvizima svetogorskih otaca. Bio je veoma obpitan besednik. Kada bi govorio čovek bi poželeo da ga neprestano sluša. Međutim. kada je govorio o božanskom prosvetljenju i o blagodatnim stanjima, i pored svog prirodnog besedničkog dara, imao je teškoću u izražavanju zbog nedovoljnosti svog ljudskog rečnika kojim bi želeo da objasni njihovo duboko značenje.
U takvim trenucima Starac je ostajao bez glasa i činilo se da je daleko od nas, da nije u stanju da govori o onome što se nalazi na nadsaznajnom, nadsvetlom, najuzvišenijem vrhu tajinstvenog smisla (logosa), tamo gde obitavaju prosta, apsolutna, nepromenljiva i neizreciva tajinstva bogoslovlja.
