Stanislav Obirek: Naši putevi do agnosticizma su različiti. Godinama sam istrajavao u sistemu, iako sam osećao njegove nedostatke. Verovao sam da ga je moguće promeniti iznutra. Tu veru sam, međutim, izgubio. U ovom trenutku sam izvan njega, ali sa ogromnim interesovanjem pratim šta se dešava sa religijom, naročito kako ona funkcioniše u javnoj sferi. Tvoj životni i intelektualni odnos prema religiji je suštinski drugačiji. Ipak, ono što pišeš, i kako o religiji pišeš, veoma je intrigantno. Želeo bih da Zigmunt Bauman kaže nešto više o religiji i na sistematičniji način nego u do sada objavljenim publikacijama, i da to, možda, još jasnije upiše u svoju intelektualnu biografiju. Da li bismo mogli da započnemo naš razgovor od ovako uopštene postavke?
Zigmunt Bauman: Da li su naši putevi do agnosticizma zaista različiti? Sigurno da jesu, budući da su religije i crkve, čije smo „nedostatke osećali“ ali za koje smo bez obzira na to smatrali „da ih je moguće promeniti iznutra“, bile različite. Ali različitost naših puteva se, po mom mišljenju, svodi samo na to… Naše duhovne nedoumice, nada koju smo polagali u njihovo savladavanje i vizije njihovog saniranja stavljali smo u drugačije pojmovne okvire; ali kada je u pitanju logika puteva koje smo prešli, a sigurno i iskustva koja smo na njima stekli, oni su, kako mi se čini, zapanjujuće slični. Povrh toga – ovo „povrh“ je posebno važno – polazeći sa dva različita mesta, ipak smo dospeli do iste tačke. Imam utisak da jedan drugog razumemo i bez mnogo reči, kao i da obojica smatramo „intrigantnim“ ono što ovaj drugi piše; a izgleda da se upravo zato dešava da su slične bojazni, slični otpori i slične sklonosti, često samo polusvesno, određivali naš duhovni put… A to je bio put od monologa do dijaloga ili poliloga, od preterane samouverenosti nekoga ko poseduje jedinu istinu do suzdržljivosti svedoka mnoštva ljudskih istina, od monoteizma do… Da, upravo tako: politeizma.
