Srpska filosofija imala je u prošlosti dva velika početka – istočni (srednjovekovni) i zapadni (moderni) – i u okviru njih neke manje. Posle ratnog društveno-političkog prevrata [1945], marksizam je postao državna ideologija, a marksistička filosofija je marginalizovala sve druge. Početkom pedesetih, Dušan Nedeljković je verovao da je našoj filosofiji zapalo da načini revoluciju u okviru marksističke filosofije uopšte. Mihailo Marković je polovinom iste decenije bio bliži istini kada je pisao da je naša filosofija načinila revoluciju u odnosu na našu predratanu građansku filosofiju. Nisam, međutim, sklon da načinjeni prevrat opišem terminom revolucija. Ali zbog radikalnosti prekida i brojčane premoći marksista može se, bar po intenciji, govoriti o novom početku. Bilo je to vreme kad se verovalo da je građansko filosofiranje definitivno iza nas, a pred nama je novo društvo i njegova nova, marksistička misao. Naša posleratna filosofija krenula je od staljinističke verzije dijalektičkog materijalizma – to je polazna tačka novog početka. Što se nastave na univerzitetu tiče, raskid sa prošlim nije bio jednako radikalan u Beogradu i Zagrebu. U Zagrebu su stari profesori nemarksisti (Bazala, Vuk-Pavlović, Filipović) i dalje držali nastavu, dok su u Beogradu Kajica Milanov i Miloš Đurić držali nastavu samo prve posleratne školske godine, a od naredne sve predmete je predavao samo D. Nedeljković. N. Popoviću, K. Atanasijević, S. Ristiću, F. Mediću i drugim doktorima filosofije u Beogradu nije bilo mesta na Filozofskom fakultetu. Ž. Radović, predratni doktor filosofije, bio je kratko vreme asistent Nedeljkoviću, ali nije dobio priliku da predaje pa je otišao u Skoplje.
