Kamenje iz naslova, Kamenje Venecije, pored svog doslovnog značenja, sobom nosi i značenje kamena temeljca, magičnog putokaza, kao što autor kaže.
Kamenje Venecije ne samo da je izuzetan naučni rad nego i izuzetno umetničko delo, usamljeni sve tio nik kul tur ne isto ri je i psi ho loš ko-umetnički komentar čovekovog karaktera.
Raskin je Veneciju video u pravom trenutku, krajem prve polovine 19. veka, upravo uoči velike restauracije grada, u kojoj su izgubljena i upropašćena mnoga arhitektonska obeležja grada i njegov izvorni izgled.
Raskin se pojavio na viktorijanskoj pozornici svojim tumačenjima umetnosti i društva, tačno na vreme da ospori norme umetnosti, utvrđene u vreme kad su brojni industrijalci, pošto su se prethodno obogatili, počeli da se bave pitanjima kulture i s odobravanje dočekali njegovu viziju alternativne visoke kulture, daleko iznad one koju je za sebe prigrabila aristokratija.
Njegov polemički ton, jevanđeljski vokabular i mnoštvo navoda iz Svetog pisma, delovali su gotovo hipnotički na srednju klasu u usponu. U veoma zanimljivom trenutku za kritiku umetnosti uopšte, Raskin je poput Džošue Rejnoldsa i mnogih drugih, istupio u odbranu slikarstva na Zapadu, zauzimajući se za prestiž vizuelne umetnosti, stavljajući je naporedo s mnogo slavnijom književnom umetnošću.
Ipak, za razliku od mnogih, Raskin nije tvrdio da su slikarstvo i poezija sestrinske umetnosti zbog toga što obe oponašaju stvarnost, nego je, bliže tradiciji romantizma, tvrdio da obe iskazuju osećanja i imaginaciju stvaraoca. Raskinova viktorijanska estetika ipak podjednako naglašava subjektivno i objektivno – to jest neoklasicizam i romantizam. To se i naslućuje iz onog što uveliko karakteriše Raskinovu misao: bogatstvo, eklektika i spremnost na suočavanje s teškim problemima nadjačavaju potragu za lakim, elegantnijim rešenjima.
