Isidoru Sekulić i Vladetu Jerotića upoznao je zajednički prijatelj, naš čuven književnik Miodrag Pavlović. Isidora i Vladeta su bili u kontaktu poslednjih nekoliko godina njenog života, a od 1955. je on bio i njen lekar. Nakon Isidorine smrti, on je u više navrata pisao i govorio o njihovim susretima, a objavio je i dva njena pisma koja su bila upućena njemu. 

U jednom od tih osvrta, Jerotić se prisetio i onoga što je slavna književnica govorila o religiji. U nastavku donosimo taj odlomak. A Isidorini religijski zapisi rasuti po mnogim publikacijama su nedavno sabrani u jednoj knjizi – Stopama Hristovim – koja se može nabaviti i na našem sajtu.

„Religija je bila čest predmet naših razgovora. U početku je o njoj nerado govorila, kao da skriva neku tajnu, ne zbog blizine smrti. Potom se postepeno otvarala. Ipak, nikakvu tajnu nisam doznao, a ne znam ni da li je postojala. Znam pri svemu tome da je Isidora Sekulić bila religiozan čovek. Nikakvom filosofskom verom izgrađena, nikakvim umom iskonstruisana, ona je nosila u sebi sasvim prostu veru, ponekad mi je čak izgledalo da je to bila vera crkvena, pravoslavna, narodska. 

Ona je to nazivala religioznim osećanjem koje je odavno nosila u sebi. Želeći i uspevajući da sve što o svojim osećanjima kaže istovremeno intelektualno proradi i zaodene u jezgrovitu i punu rečenicu, ona se valjda snebivala da govori o tim svojim očevidno intimnim, emocionalnim, unutarnjim doživljavanjima religioznog u sebi. 

Zato mi je i poklonila Zapise (ilegalno izdanje, 1941), gde već na prvoj strani ima nekoliko izvanrednih molitava, možda jedinstvenih u našoj književnosti. U tim toplim, sugestivnim kricima religioznog čoveka, možda i hrišćanina, koji doživljava intenzivno dramu vere, ona se nesumnjivo otkrila kao čovek koji veruje. Ako bih je ipak naveo da nešto konkretnije kaže, odmah bi se uvukla u svoju intelektualnu ljušturu i odgovarala kao ubeđeni agnostik. Na sva moja izazivanja o realnosti duhovnog sveta, reinkarnaciji, raznim ovojima čovekovog bića, Hristu, slegala je mirno ramenima i odgovarala skeptično: „Možda, možda.“

Za Hrista je govorila da je samo „obdareni Jevrejin“, za ezoterno hrišćanstvo nije imala dublje interesovanje. Za indijsku religiju, koju zahvaljujući Upanišadama odlično poznaje, ima punu meru divljenja, ali hladnu, intelektualnu i čini mi se nedoživljenu. Iako neće propustiti da podvuče karakteristična mesta iz prikaza Radakrišnanove knjige u engleskom časopisu Filosofija, koji zajedno sa mnogim drugim časopisima iz inostranstva redovno prima i prati, kontemplativna mirnoća indijske filosofije ne doima je se dublje. 

U tome je pre hrišćanin koji intenzivno, u afektu, doživljava sve suprotnosti i grehe hrišćanske vere. Kao da neće ništa da opravda, a više nema snage ni da se buni. Ostalo je mirenje ili tihi bunt koji ne pravi mnogo larme.

Rekla mi je više puta da voli rituale i da zbog toga opravdava spoljašnju stranu svih crkvenih bogosluženja. Ako je ikada u životu doživela unutarnje spokojstvo i mir, o kome toliko pišu religiozni ekstatičari i za kojim toliko žude mnogi, bili teisti ili ateisti, onda je to bilo samo dva ili tri puta, i to baš u crkvi i za vreme nekog obreda. Jednom u nekom pariskom manastiru, čini mi se da je rekla benediktinskom, a drugi put u Topčiderskoj crkvi. To su oni blaženi trenuci u životu čoveka kada se sve ima i kad se više ništa ne može poželeti što se već nije u tome času ispunilo. Isidora mi je tada odlučno tvrdila da ove trenutke ne bi dala ni za šta na svetu.

Najviše sam je ojađenu i potresenu viđao kada bi pročitala ili čula da su negde ljudi kolektivno stradali u nekoj nesreći: zemljotresu, poplavi, u rudniku. Tako je bilo i toga dana. Čula je preko radija da je oko trideset ljudi izgubilo živote u jakoj buri u senjskom kanalu, kada se izvrnuo jedan brod, a celokupna posada podavila. Ponavljala je potresena tom vešću: strašno je, strašno, kao da upućuje prekore nekome koji bi je mogao čuti, a koji je, možda, ipak kriv za tu nesreću.“

* * *

Jedna od televizijskih emisija u kojima je redovan gost bio i akademik Vladeta Jerotić bila je posvećena Isidori Sekulić. U nastavku možete pogledati snimak te emisije.