Nedavno su Biblos i Otačnik publikovali zbirku pravoslavno-filosofskih spisa Ivana V. Kirejevskog, jednog od najvažnijih ruskih i uopšte pravoslavnih mislilaca modernog doba. Knjiga, koju je priredio prof. Ilija Marić, naslovljena je Ka celovitom umu. To je dobar povod da se podsetimo najvažnijih detalja iz biografije Kirejevskog. Ovaj enciklopedijski osvrt je prvi u nizu tekstova o njegovom životu i delu koje ćemo objaviti na našem blogu Miriobiblos.

Ivan Vasiljevič Kirejevski (22. 03/3. 04. 1806, Moskva – 11/23. 06. 1856, Peterburg) – filosof i književni kritičar, jedan od vodećih teoretičara slovenofilstva.

Rodio se i odrastao u visokoobrazovanoj plemićkoj porodici. Veliki uticaj na Kirejevskog izvršila je njegova majka Avdotja Petrovna, rođaka V. A. Žukovskog, koja se posle smrti muža (1817) udala za A. A. Jelagina, jednog od prvih poznavalaca Kantove i Šelingove filosofije u Rusiji.

U književnom salonu A. P. Jelagine okupljale su se gotovo sve intelektualne snage tadašnje Moskve. Godine 1823. Kirejevski je stupio na službu u Arhiv Ministarstva spoljnih poslova, gde je zajedno sa Košeljovom osnovao „Društvo ljubitelja mudrosti“, koje je posle ustanka dekabrista donelo odluku o samoraspuštanju.

Nekoliko narednih godina Kirejevski je posvetio filosofiji. Tada je počeo da objavljuje i svoje prve književno-kritičke članke koji su skrenuli na sebe opštu pažnju (posebno Puškina). Godine 1830. Kirejevski je boravio u Nemačkoj gde je slušao predavanja Hegela, s kojim se i lično upoznao i koji mu je uporno savetovao da nastavi sa sistematskim bavljenjem filosofijom, otkrivši kod svog ruskog slušaoca izvanredan talenat za filosofiju. U Berlinu je Kirejevski slušao i predavanja Šlajermahera, a u Minhenu – Šelinga.

Po povratku u Rusiju, Kirejevski se latio izdavanja časopisa Evropljanin (1832). Časopis je zabranjen zbog članka Kirejevskog „Devetnaesti vek“ koji je bio objavljen u prvom broju. Nikolaj I je u članku video zakamuflirani zahtev da se u Rusiju uvede ustav. Zabrana Evropljanina bio je težak udarac za Kirejevskog, koji je posle toga zaćutao na više od deset godina.

Godine 1840. Kirejevski je pokušao da dobije katedru za filosofiju na Moskovskom univerzitetu, ali bez uspeha, pošto je senka sumnje još uvek ležala na njemu. „Zapadnjačke“ simpatije, koje su bile veoma primetne u prvom periodu njegovog stvaralaštva, uskoro bivaju zamenjene misticizmom i slovenofilstvom.

Kirejevski se zbližava sa starcima Optine pustinje i sa njima radi na izdavanju dela crkvenih otaca. Godine 1852. slovenofili su rešili da otpočnu sa izdavanjem svog štampanog glasila – Moskovskog zbornika. Kirejevski je u njemu objavio svoj članak „O karakteru evropske prosvećenosti i o njenom odnosu prema prosvećenosti Rusije“, ali je, kao i dvadeset godina stariji, i ovaj članak proglašen „sumnjivim“, a dalje izdavanje Moskovskog zbornika zabranjeno.

Članak Kirejevskog „O neophodnosti i mogućnosti novih načela u filosofiji“ koji je objavljen 1856. u časopisu Ruska beseda, bio je, kako se ispostavilo, posmrtni. Kirejevski, koji je poslednjih godina svog života radio na kursu filosofije i koji se nadao da će u njegovom liku Rusija reći „svoju reč u filosofiji“, umro je od kolere u Peterburgu. Sahranjen je u Optinoj pustinji.

Spolja gledano, literarna delatnost Kirejevskog mogla bi se smatrati neuspešnom, pogotovo ako se uzme u obzir da zvanične zabrane uvek predstavljaju značajnu prepreku za samorealizaciju svake stvaralačke ličnosti. Međutim, posmrtna sudbina njegovog filosofskog nasleđa bila je retko uspešna.

Istoričari ruske filosofije, kojeg god da su se pravca držali, ocenjuju doprinos Kirejevskog kao veoma značajan. O „filosofskom sistemu“ Kirejevskog, bez obzira na njegovu nesumnjivu filosofsku genijalnost, može se govoriti samo uslovno. Izdvajajući kod Kirejevski ontologiju, gnoseologiju, estetiku, filosofiju istorije pa čak i sociologiju, Zenjkovski ga ocenjuje kao „hrišćanskog filosofa“. Tačnije rečeno, Kirejevski nije prosto hrišćanski, već pravoslavni, nacionalni ruski filosof.

Predstava o originalnosti i dubini ruske pravoslavne kulture nije se kod Kirejevskog formirala odmah. I njegovo slovenofilstvo može se smatrati reakcijom na njegovo vlastito prvobitno „zapadnjaštvo“. Rusiju i Evropu on upoređuje na makro i mikro planu. Na makro planu radi se o dva tipa prosvećenosti (ili „obrazovanosti“, faktički se imaju u vidu kultura i civilizacija): dok je evropska prosvećenost racionalna i sekularizovana, ruska prosvećenost, preuzeta od Vizantije, po mišljenju Kirejevskog, zasnovana je na načelima bratstva i smirenja. Na mikronivou, nasuprot jednostrano racionalnom zapadnom čoveku stoji čovek ruske kulture, nosilac celovite svesti. Tu celovitost Kirejevski shvata kao organsko jedinstvo racionalne i emocionalne sfere života.

Ruski čovek je stoga nosilac sabornog ili, kako Kirejevski više voli da kaže, „opštenjskog duha“, dok je zapadni čovek – nosilac duha negiranja, to jest egoizma i individualizma. Nedostatak osnovnog „metodološkog pristupa“, koji su Kirejevski i drugi slovenofili koristili poredeći Rusiju i Zapad i koji je kod njih otkrio V. S. Solovjov, bio je u sledećem: faktički gresi Zapada ne upoređuju se sa ruskom stvarnošću, već sa idealima Stare Rusije pa je, naravno, prednost bila na strani ukazanih ideala.

Glavna zasluga Kirejevskog je u tome što je on prvi pokušao da učvrsti rusku filosofiju na sopstvenom temelju. Temelj je za njega bilo pravoslavlje kao osnova nacionalnog duha. Glas „najtišeg filosofa“ savremenici gotovo da nisu čuli. Ali, zato je seme koje je posejao obilno niklo u sistemima kasnijih sledbenika u koje spadaju gotovo svi najznačajniji predstavnici ruske religiozne renesanse početka XX veka.

Odrednica V. V. Sapova objavljena u Enciklopediji ruske filosofije.