Za prilično redovne moje posete Isidora je pripremala teme o kojima ćemo razgovarati, i spremala pitanja koja će mi postaviti. Bilo je razume se i uzgrednih osvrta na praktične stvari, malo o događajima u našoj književnoj javnosti, nimalo o stvarima koje bi se ticale njene biografije. Izrazila je želju da vidi predstavu jednog od mojih pozorišnih komada koji su se tad izvodili, a pred moj odlazak na odsluženje vojnog roka pokazala je mnogo nenametljive brige za mene, i za vreme mog odsustvovanja pisala mi je pisma na koja sam odgovarao. Unapred mi je rekla da ona pisma neće sačuvati, da to nema nikakve svrhe, i zaista pred odlazak u bolnicu spalila je sva pisma koja je ikada primila. Tako su moja pisma upućena njoj izgorela, njena su ostala sačuvana. Sasvim sam zadovoljan tim raspletom. Osim pisama, na moju molbu mi je napisala na svojim knjigama i dve posvete, što, prema njenim rečima, inače nikada nije činila. U to vreme sam mogao i ja da joj postavim neka pitanja. Radoznalost mislim nije bila moja lična, nego sam hteo da neke od istina saznam i sačuvam za druge: o Isidori se tako malo znalo, a mnogo nagađalo.

Isidora je bila ne samo dugovečna osoba sa odličnom memorijom, nego je njen život pokrivao tri razdoblja naše civilne istorije i prostirao se preko dve okupacije, one za vreme Prvog i ove druge, za vreme Drugog svetskog rata. Pričalo se između ostalog da je njen roman Đakon Bogorodičine crkve većim delom autobiografskog karaktera. Kad je govorila o toj svojoj knjizi, podstaknuta mojim pitanjima, činilo se da se podseća na svoj, ne prošli, nego pretprošli život. Ako se dobro sećam, govorila je da je roman pisala pre Prvog svetskog rata i da se silom prilika pojavio kasnije, 1919. godine, u neko sasvim drukčije vreme, i tako ostao bez odjeka. I po svom sižeu i pristupu podsećao je na osećajni svet s kraja prošlog veka, na secesiju, na Gabrijela D’Anuncija, ako ne i na mnogo raniju prethodnicu, Džejn Ostin.

Prema onom što je Isidora govorila, već je u vreme izlaska tog romana, ili oko njega, donela odluku da se ne bavi pisanjem narativne proze, niti da se književnošću bavi sa bilo kakvom ambicijom, osim da učini nešto korisno za svoj rod i njegovu kulturu. Tako se ovaj Isidorin roman našao, sticajem njenog psihološkog i moralnog razvoja, na nekoj vrsti slepog koloseka. Nije pomenula da u tom romanu ima bilo šta autobiografsko. Mislim da ga nije smatrala dovoljno uspelim. Ali pričala je dosta o svojoj ljubavi prema muzici, o tome kako je sama svirala klavir, a u kasnim godinama je sa velikim uživljavanjem slušala muziku preko radija. Najdublje je primala sviranje violiniste Jehudija Menjuhina; smatrala je da u njegovom sviranju ima nečeg natprirodnog, magičnog.

U vreme pre Prvog svetskog rata Isidora se zatekla u jednom pansionu u Nici, gde je boravio jedan poljski gospodin, težak srčani bolesnik, Stremnicki, koji je sa ushićenjem slušao kako Isidora svira u salonu hotela. Priča je dalje tekla ovako: gospodin Stremnicki je bio toliko ushićen sviranjem mlade dame da joj je ponudio da se uda za njega. Odmah je rekao da je on težak srčani bolesnik i da neće dugo živeti, ali da bi mu mnogo značilo kad bi ona pristala da se nazove njegovom suprugom. Mlada spisateljica je pristala (podrazumeva se – iz samilosti), i Isidora je ubrzo otputovala na svoj već isplanirani put u Norvešku iz koje je svom suprugu pisala pisma. Od njih je kasnije nastala knjiga Pisma iz Norveške. U međuvremenu je gospodin Stremnicki umro. Došao je i Prvi svetski rat. Beograd pod prvom okupacijom ovoga veka. Isidora poziva brata svog pokojnog supruga, koji je u Beogradu kao austrougarski oficir, da je poseti, i vraća mu dragoceni prsten koji je dobila kao svadbeni poklon od svog pokojnog supruga. Nije htela da ga zadrži. U Beogradu je kružila kasnije priča kako su za vreme rata gospođu Sekulić posećivali austrijski oficiri. Ona je za tu priču znala, i zato mi je ispričala razlog ove posete jednog Poljaka u austrijskoj uniformi.

Dobio sam od Isidore na poklon sve njene fotografije koje je još sačuvala, sa molbom da ih posle izvesnog vremena uništim. To ovlašćenje mi nije bilo izvodljivo. I zašto bi bilo? Interesovanje za ličnost i delo Isidore Sekulić dobilo je kod nas već poodavno pozitivan predznak, posle dugih perioda u kojima je Isidora bila drastično osporavana, ne samo pre onog rata i između dva rata, nego i u prvoj deceniji posleratnih godina. Iako je po svom duhovnom ustrojstvu bila iznad svega dnevnog, ipak je čuvala i pokazala mi članak iz Politike tridesetih godina u kojem je napadnuta kao „kulturtreger”, donosilac tuđih kulturnih dobara koja nam, po narodnjačkom principu, nisu nimalo potrebna. Posle poslednjeg rata kad je objavila u SKZ prvu knjigu svoje opsežne studije o Njegošu doživela je grub napad jedne ambiciozne političke ličnosti, koja je osetila potrebu da napiše ”utuk” na Isidorinu knjigu pod naslovom Legenda o Njegošu. Isidore se taj napad, po njenim rečima, duboko kosnuo. Rešila je da drugi deo svog rukopisa, posvećen Gorskom vijencu, spali. Time je kaznila i krivca i nevine i samog Njegoša, mislim. Nikad mi nije rekla da se možda pokajala zbog toga. Takva njena osveta, spaljivanje rukopisa, bila je nekakvo samoosakaćivanje. Pokušao sam da je navedem da po sećanju ipak napiše ponovo svoju studiju o Gorskom vijencu, ali o tome nije htela da čuje. Spremala se da napiše knjigu o Bajronu, koji je bio njen drugi voljeni pesnik, ali prilike nisu dopustile da se projekt njenog studijskog putovanja u Englesku, ostvari.

Nije bila rođena pod srećnom zvezdom, tako je i sama mislila. Čini mi se da je zaista bilo tako. Oko nje je uvek bilo prepreka i teškoća, mada je bilo ljudi od uticaja koji su bili prema njoj predusretljivi i želeli sa njom da sarađuju; pre svega kritičar Eli Finci. I sam sam jednom preduzeo nešto da se odštampa knjiga njenih izabranih eseja: obratio sam se novosadskom izdavaču „Bratstvo-jedinstvo”, ali sam dobio pismo da oni to ne mogu da prihvate. Pismo još uvek čuvam. Pred sam početak Drugog svetskog rata, tako mi je pričala Isidora, ona je o svom trošku dala da se odštampaju tri knjige njenih eseja pod zajedničkim naslovom Analitički trenuci i teme, kao i knjiga pod naslovom Zapisi. Ali kad je štampanje ovih knjiga bilo završeno, izbio je rat. Ona je sama iznela iz štamparije jedan deo tiraža i delila ga svojim prijateljima. Nije bilo inicijative da štampa svoj jedini roman – Đakona.

Isidora je imala krupne, široko postavljene oči, sive boje. Srebrnasto-sivi prelivi su bili njena boja u odevanju, u kosi. Pa i u diskretnom ponašanju: uvek je gledala prema sagovorniku, nikad pravo u oči. Gledala je pažljivo, nikad ispitivački. Slušala je isto toliko koliko je i sama govorila. Pa ipak, mlađa generacija je izbegavala da je pohodi. Neki prijatelji su mi navodili kao razlog što ne odlaze kod nje to što je ona, pričalo se, umela da izgrdi, umela da se ljuti. Danas verujem da su oni više izbegavali da se suoče sa Isidorinim sveznanjem. Vrlo pametni, salonski, razgovori u to vreme nisu bili u modi. Zanimljiviji su bili razgovori o odnosima među književnim grupacijama i, kao i uvek, o politici. O politici je Isidora retko govorila, o čaršijskim odnosima nije se izjašnjavala. Dovoljno je bilo ono što je sama od čaršije morala da pretrpi, počev od najranijih godina njenog prisustva u književnoj javnosti.

O svojim religioznim uverenjima nije tražila priliku da govori, ali je rado skretala razgovor na disciplinu svakodnevnog života. Pravila te discipline, pre svega unutrašnje, bila su uzeta iz primera monaških propisa. Često je pominjala pravilo iz propisa benediktinskog reda, na latinskom: Ora et labora – moli se i radi. Kojim se molitvama molila Isidora, u svojoj višestruko dubokoj usamljenosti, ne znam. No bila je očigledno ozbiljan i svakodnevni radnik. Svoje oglede i članke, po sopstvenoj izjavi, prekucavala je u osam verzija. Čitala je redovno časopise koje je primala i pisala prikaze knjiga i komentare kulturnih događaja. Od tog pisanja jedino je i htela da živi. Njen rad je bio, pre i posle svega, rad na kulturi. Kultura je za nju ono najljudskije u čoveku čemu vredi posvetiti svoje misli i delatnost sveukupnog, dugog života. I kad smo u dva ili tri maha razgovarali o smrtnom času i o nestajanju, ona je govorila da je za smrt sasvim spremna i da joj je jedino žao što će je smrt odvojiti od knjiga i časopisa, koji su uvek ležali na pisaćem stolu, tamo gde je bio njen radio, i njena postelja.

Duhovnost za Isidoru to su bili „spratovi” koje je svaki čovek bio dužan da izgrađuje i da nadodaje, u visinu, dokle god živi. Šta je sve spadalo u „spratove”? Nisam mogao da uputim direktno pitanje. Mogao sam da zaključim da je reč o stepenima samoodricanja. Samoodricanje je bilo glavni vid duhovnog usavršavanja. Odricati se ambicije, slavoljublja, potrebe za priznanjem, osećanja izvesne nadmoći, dakle strogost prema sebi. Svakako i učvršćivanje onih saznanja koja dobijamo studijom teološke literature, hrišćanske pre svega, istočne i zapadne. Mislim da je bila reč i o jednoj osećajnosti koja se stalno usavršavala, profinjavala. U nju je spadala i osetljivost za jezik u kojoj, među našim piscima, Isidora nije imala premca. Susretanje jezičkih zloupotreba u štampi, na radiju ili u pozorištu, bili su uzrok njenih patnji i, ponekad, pravog gneva. Gnev je pokazivao da je postojao i jedan pedagoški, ali ne dovoljno sublimisani, deo Isidorinog karaktera.

O našoj istoriji, o srpskoj istorijskoj sudbini, malo je govorila i mislim – nerado. Imala je još tada (krajem pedesetih godina, kad smo razgovarali) neke tmurne misli o oblacima koji se nad nas nadnose, i govorila je o produžavanju nekih neprijateljskih namera prema nama, odranije. Ja sam je gledao prilično začuđen; izgledalo mi je da zastupa neka zastarela gledišta, ali sam njena izrečena gledišta ipak pamtio, s namerom da ih kad-tad proverim, ako bude bilo prilike. Pitao sam se takođe, ako misli to što govori, zašto negde i ne napiše, saopšti, nego samo pominje u privatnom razgovoru. Ali takva su bila vremena, pa i navike javnog ponašanja. Češće je govorila o našim manama i nedostacima koje bi trebalo ispraviti. No i ta mišljenja nije iznosila u javnosti, osim onih koja se tiču jezičkih zloupotreba i zastranjivanja. Srbe je smatrala u svakom slučaju za celinu koja se razlikuje od ostalih južnoslovenskih srodnika. Šta je od toga što mi je govorila bilo namenjeno kasnijem zajedničkom pamćenju, a šta meni lično, nisam mogao da razaznam. Ostavljeno mi je, verujem, bilo da sam o tome prosudim. Prosuđujem da je Isidora kao pravi kosmopolit po obrazovanju i vaspitanju, bila i pravi patriot starog kova, čak prkosan na neki drevni, ženski način.

O ranim uspomenama, dakle o svom detinjstvu i odnosima u porodici u kojoj je odrasla, pričala mi je Isidora u sklopu svoje autobiografske ispovesti. Bilo je u tim pričama dosta gorčine i nekih neprevaziđenih neprijatnih sećanja. I to je opet bilo, verovatno, samo meni namenjeno, pa ipak, pitam se posle četrdeset i više godina koje su prošle od naših razgovora vođenih u bliskosti i poverenju, šta bi od toga trebalo zabeležiti, i u koju svrhu? U vremenu kada u našoj novinskoj javnosti trijumfuje međusobno nepoštovanje, i najoskudniji podaci o privatnom životu ove velike ličnosti mogu, sa velikom verovatnoćom, biti zloupotrebljeni. Ipak, u prilici sam da nagovestim neke činjenice iz Isidorinog porodičnog romana, koje su bile uvod u njenu celoživotnu usamljenost, dakle i upotpunjuju ovu ovlašnu konturu njenog (neizbežno) privatnog lika.

Govorila je o melanholičnoj prirodi svog oca od kojeg misli da je dosta nasledila. Pričala je o godinama studija svog oca u Beču, iz čega mogu da zaključim da joj se otac ispovedao, do intimnih detalja. Bio je, prema ovim pričama, zaljubljen u jednu austrijsku princezu i rano jutrom je izlazio da je vidi kako odlazi na jahanje i kako se njena plameno-riđa kosa na vetru leprša. Drugi razlog za gorki hleb sećanja bilo je iskustvo bolesti koje je nepoštedno haralo porodicom. Od tuberkuloze je umrla majka, zatim braća, jedan za drugim. Otac se ponovo oženio, nekom običnom, prosečnom ženom, i kćer, Isidora, to mu nikako nije praštala, ni u godinama svoje duboke, i inače uzvišene, starosti. Dovođenje priproste, neobrazovane žene u njihov dom Isidora je smatrala ličnim oštećenjem i uvredom. Ali i kasnije, odsustvo bližih i daljih srodnika bio je sumoran znak pod kojim je velika spisateljica morala da prelazi svoj životni put.

Ako nije imala srodnika i rođaka koji bi joj pomagali tokom života, imala je dosta rivala, suparnika, sporitelja. No, to je možda i glavni znak da pripadamo jednom kulturnom krugu. Onaj prostor u kojem imamo svoje dvojnike, protivnike, u kojem nas uzimaju kao povod za sukobljavanje, zaista je naš kulturni krug i podrazumeva neophodnost našeg prisustva u njemu. Isidorin život je u tom pogledu imao svoju dramatiku koja je počela burnom uvertirom Skerlićevog napada (uz priznanja) na njena prva dela. No ja danas mislim da taj napad jednog moćnika nije bio glavni čin jednog tmurnog životnog zapleta; činjenica da ju je Skerlić napao i ubrzo zatim umro, bila je prava drama ove spisateljske egzistencije. Ona više nije mogla da mu pokaže da u svojim osporavanjima nije bio u pravu, nije mogla da mu pokaže šta zaista vredi i koliki je njen kosmopolitski patriotizam. Prilike su htele da je kasnije Isidora, pored sve svoje usamljenosti i povučenosti, postala ugledna javna ličnost, član Srpske akademije nauka, urednik najuglednije izdavačke edicije stranih pisaca, stalni i uticajni saradnik Srpskog književnog glasnika, bila je dakle na svim mestima na kojima bi se Skerlić našao da je duže živeo.

Nije isključeno da je mnoštvo napada od strane književnih poslenika bilo upućeno Isidori jer je imala toliko intelektualne nadmoći, a bila žena. Takvo uverenje danas, čini mi se, uzima sve više maha. To što je bila žena imalo je za samu Isidoru izgleda udesnu stranu. Govoriti o prirodi polova, o odnosima muškog i ženskog uvek zahteva izvesnu delikatnost, pa se i u društvima punim obzira ta tema najradije izbegava. Isidora se, međutim, sama od sebe, bez naročitog povoda, u razgovorima sa mnom na tu temu vraćala. Bilo je to uvek u istom ključu, a taj ključ je u meni izazivao ne malo čuđenje. Umesto da uzme sebe kao primer za to šta sve može ženski pojedinac da postigne ako je dovoljno talentovan i uporan, i ako naiđe na relativno povoljne uslove u ranom vaspitanju, Isidora je govorila kako su muškarci nadmoćni, kako u pameti, tako u strasti. Slušao sam to razrogačenih očiju. Mislio sam na tolike legione beznačajnih, bestrasnih muškaraca. Ko zna iz kakvih njenih intimnih poređenja su proizašla ovakva zaključivanja. Za nju su muškarci bili Njegoš i Bajron, Dostojevski i Tolstoj, i ko zna koji sve muzičari, slikari, mislioci. Ona nije predviđala da će se te proporcije stvaralačkih moći promeniti već u naše vreme. Izbegavao sam da joj protivrečim i ovim povodom. Onda se dolazilo do dubljeg sloja njenih ispovesti: bila je uverena da je trebalo da se rodi kao muškarac, i da je kao muškarac bila već na putu. Obrt se desio, na mitski način, gotovo kao u Orlandu Virdžinije Vulf… Tu priča postaje toliko neverovatna i lična, da, iako sam je zapisao odmah posle razgovora sa njom, ne verujem da je treba iznositi. Koliko znam, ovo njeno uverenje nije ostavilo nikakvog traga u njenom delu: ima tih predstava mitskog karaktera u dubini naše psihe koje se ni u stvaralačkom aktu pisanja ne otkrivaju.

Njen odnos prema nepravdama koje su joj bile nanesene, takođe je imao prizvuk iracionalnosti, ali se bar mogao dovesti u vezu sa onim što su i neki drugi veliki ljudi mislili o ljudskim naporima i o priznanjima koja treba da stignu. Više puta je ponavljala faustovsko: alles wird ausgetragen. Sve će biti nadoknađeno, stavljeno na svoje mesto. I sa svojim tada nevelikim životnim iskustvom nisam verovao u to. Naprotiv: bio sam uveren da onaj ko pobedi, seje nepravdu, i da se nikakvo razaranje, ubistvo, spaljivanje knjiga, ne može nadoknaditi. Opet sam ćutao; video sam da joj je to uverenje bilo prevažno. Bez njega nije htela da zaključi svoj život. No ako pogledam ono što se sa Isidorinim delom događa, uvaženja sa kojima se to delo danas tretira, rekao bih da ona postaje primer kako se pomenuta izreka o završnoj pravdi na njoj samoj ostvaruje i dokazuje. U kom obliku, i preko kojih ljudi, gotovo da je svejedno. Njen primer, njen književni i ljudski podvig, dobija kasnu naknadu, nekim čudom stiže do nje ona pravda za koju sama nije htela da se bori. U to čudo želim i sam da verujem.

Miodrag Pavlović, krajem juna 1998.
Objavljeno u Istočniku, 25 (1998).