U ovoj knjizi pokušavamo da pokažemo da se Dostojevski najbolje čita uz promišljanje analogije između pisanja i božanskog stvaranja; suština nije u tome da se izjednači ljudsko stvaralaštvo sa Božijim, nego da se u pisanje uvede model stvaranja koji je usmeren ka slobodi, a ne potčinjenosti. Ova analogija je nepotpuna, a čak ni celokupna teologija ne nudi zadovoljavajuće teorijsko rešenje problema koji je za Ivana i Aljošu zamislio pisac – kako verovati u Boga koji je istovremeno neophodan uslov neutoljivog besa zbog ljudske patnje i istočnik sveta u kome je ta patnja dozvoljena. (Rouen Vilijams)