U trenutku kada je Gilbert K. Česterton, jedan od najuticajnijih hrišćanskih autora dvadesetog stoleća, nameravao da napiše svoj prvi roman, imao je deset šilinga u džepu. Doterao se i uputio ka Flit Stritu, tamo je naručio obiman ručak koji je podrazumevao i bocu vina, i na tome potrošio sav novac. Potom je tako švorc otišao kod izdavača. Najpre mu je predočio zamisao knjige i tražio avans u iznosu od dvadeset funti. Izdavaču se dopala ideja i rekao mu je da će novac dobiti naredne nedelje. Međutim, Česterton je insistirao da odmah bude isplaćen. Na kraju je uspeo da dobije novac  i odmah ga je odneo supruzi… Naslov tog romana je Napoleon sa Noting Hila.

Česterton je svoj prvi roman napisao 1904. godine. Radnja je smeštena u budućnosti, tačnije osamdeset godina kasnije, dakle, 1984. Naravno, kada god se pomene ta godina, gotovo svako prvo pomisli na čuvenu knjigu Džordža Orvela. Da li postoji veza između Orvelove 1984. i Čestertonovog Napoleona sa Noting Hila, odn. da li se Orvel pod uticajem ovog Čestertonovog romana odlučio da izabere upravu tu godinu?

Istraživači Čestertonovog dela su skloni da odgovore pozitivno. Da li su u pravu, ne možemo pouzdano znati. Ono što pak znamo iz istorije engleske književnosti jeste da je Česterton dve decenije po objavljivanju svog prvog romana omogućio proboj jednom mladom piscu objavivši njegov prvi esej u G.K.’s Weekly. Reč je, naravno, o  Eriku Arturu Bleru, koji će pod književnim pseudonimom Džordž Orvel, kasnije napisati roman  čija će se radnja takođe odvijati 1984. godine.

Uzgred, treba pomenuti još jednu zanimljivost vezanu za ovaj roman Gilberta K. Čestertona. Iz jednog novinskog članka iz 1921. godine saznajemo da je Čestertonov Napoleon sa Noting Hila inspirisao čuvenog irskog revolucionara – Majkla Kolinsa – da donese konačnu odluku da podigne ustanak protiv britanske uprave.

*

Vratimo se samom romanu gospodina Čestertona. Ovaj engleski književnik je želeo da priču izmesti iz svog vremena, istovremeno ostajući u alternativnoj stvarnosti svoga doba, bez tehnološkog napretka ili promena u klasnom sistemu ili vodećim shvatanjima. Nije mu, dakle, namera bila da napiše klasičan futuristički ili proročki roman. Njegov roman je zapravo humoristički, ali i avanturistički.

O čemu pripoveda ovaj poznati Englez? Dosadna sukcesija izbora kraljeva se prekida slučajnim izborom Oberona Kvina, koji sve shvata kao šalu, čak i sopstvenu vladavinu. On donosi dekrete o ponovnom uspostavljanju srednjovekovne heraldike i zahteva od svakog distrikta u Londonu da nosi sopstvene boje, isključivo zabave radi. Upravitelji svakog okruga biraju se nasumično, kao i kralj. Komercijalni interesi prate kraljevu šaradu, i tako građani nalaze način da sprovode luckaste ideje lokalnog patriotizma ubirajući profit. Međutim, problem nastaje kada gradonačalnik jednog okruga kraljeve ideje shvati ozbiljno; reč je o Adamu Vejnu.

Sve vođe okruga se slažu sa izgradnjom puta kroz Pomp Strit u Noting Hilu, smatrajući da će svima biti na korist. Zapravo, slažu se svi osim jednog. Taj jedan je Adam Vejn, koji ponosno nosi boje svog okruga, Noting Hila, koji nepokolebljivo veruje u njega i spreman je da ga brani po svaku cenu. On podstiče lokalno stanovništvo da formira vojsku i da mu se pridruže u borbi protiv ostalih londonskih distrikta. Usledilo je nekoliko bitaka u kojima je Adam Vejn, uprkos svim prognozama, nadjačao mnogobrojniju vojsku i trijumfovao. One su uzbudljive, duhovite i fantastične. 

Česterton je autor koji ne zazire od prolivanja krvi i smrtnih ishoda pojedinih svojih likova. U poslednjoj borbi veći deo Noting Hila biva razrušen, Vejnove snage su poražene, ali on uspeva da preživi. Kralj, koji ništa ne shvata ozbiljno, na vrhuncu bitke udružuje snage sa Vejnom, koji sve shvata preozbiljno. Neozbiljni kralj i preozbiljni gradonačelnik odmah shvataju da su kompatibilni, da skupa predstavljaju autentično ljudsko biće, tj. „običnog čoveka“ koji zna kako da se bori ali i da voli, kako da se smeje, ali i kako da umre. To je zdravorazumska pozicija; ne možeš se smejati bez ljubavi; ne možeš voleti bez smeha…

Na samom kraju, u zaključnom delu romana, stojeći sa dvojicom ljudi  u svitaju dana, kontemplirajući s njima iznenadnu istinu da je satira bezplodna bez vere i vera bezukusna bez satire, primećujemo nešto drugo. Česterton nam nije dao nijedan ženski lik u knjizi. Baš nijedan. Ali uprkos tome, otkrio nam je zašto se majke smeju s a svojom decem, ljubavnici jedni sa drugima, i supruge sa svojim muževima. Što ga, između ostalog, otkrivao kao zaista velikog književnika.

Roman je, dodajmo na kraju i to, i filosofski (mada, možda je bolje reći „mudrosni“?) promišlja o vrednosti i smislu čovekovih postupaka i vrlini poštovanja svojih protivnika. Takođe, vidimo kako ozbiljnost i ljubav prema sopstvenoj zemlji mogu da promene sve.