Jedanput sam razgovarao s mitropolitom Antonijem o pastirskom služenju u bolnici i opštenju s umirućima i njihovim bližnjima. Tada sam bio iznenađen okolnostima našeg razgovora. To se dešavalo za vreme Suroške eparhijske konferencije u maju 2001. godine – naokolo su se tiskali ljudi, razgovarali, pozdravljali jedni druge, razmenjivali novosti, radovali se susretu sa starim prijateljima… Vladika Antonije odveo me je u stranu, u neprimetnu malenu sobicu, zatvorio vrata – i sva buka ljudi je utihnula. Kroz prozor su pevale ptice, i drveće je bilo svo u cvatu… Tako smo posedeli u tihovanju nekoliko sekundi, tek potom je počeo naš razgovor.

Spominjem sve to zato što su razgovori i propovedi vladike duboko ukorenjeni u duhovnom tihovanju. U tihovanju stvaralačkom, u tišini koja navodi na viđenje dubine sabesednika, na viđenje onoga kako se u njemu odražava slava lika Božijeg. Vladika je posedovao zadivljujuću sposobnost da se usredsredi isključivo na onog čoveka s kojim tog časa opšti – za to vreme sabesednik za njega postaje kosmos.
Ovaj dar – govoriti iz dubine molitvene tišine – jednako se oseća i kada je reč o smrti i umirućima.

Često sam za vreme svog služenja u Prvoj moskovskoj bolnici imao prilike da slušam: šta moram govoriti umirućem? Kako opštiti s njegovim srodnicima? Pre mnogo godina postavljao sam vladiki ista pitanja, ali mi nije odgovorio šta zapravo treba govoriti. Rekao je da je glavno – slušati. Slušati ne prosto radi toga da bismo bili usmereni na onog koji govori, nego da bismo postali deo njegovog života, njegovog iskustva. Upravo takvo slušanje može postati saosećanje – i nije obavezno da odgovaramo na pitanja, na koja često i ne možemo imati odgovore. Slušanje, naučio me je vladika, može postati sapričasnost.

Materijali sakupljeni u ovoj knjizi, pojavljuju se kao plod tog dara molitvenog sozercateljnog slušanja, koji je posedovao mitropolit Antonije. Oslanjao se ne samo na svetootačku tradiciju, nego i na iskustvo savremenih mislilaca i pisaca, između ostalih i nepravoslavnih – slično pčeli koja, po rečima svetog Vasilija Velikog, sakuplja polen s najrazličitijih predivnih cvetova i prinosi med istinskoj duhovnoj mudrosti.

Međutim, više od svega vladika se oslanjao na svoje bogato lično iskustvo. Mitropolit Antonije je dolazio u dodir sa smrću ne samo zbog svog pastirskog služenja, nego i radeći kao lekar i učestvujući u francuskom Pokretu otpora tokom Drugog svetskog rata. U svim njegovim razmišljanjima vidimo ličnu veru u privremenost smrti, u prevashodstvo ljubavi, u Svetlost Vaskrsenja, koju neće pomračiti nikakva tama. I, na kraju krajeva, ova knjiga je – o nadi.

Predgovor oca Hristofer Hil, nastojatelj kapele Živonačalne Trojice pri Prvoj moskovskoj bolnici, knjizi Život i večnost mitr. Antonija Bluma.