Pojam kultura pripada korpusu pojmova koji su vrlo frekventni kako u stručnoj literaturi tako i u svakodnevnom govoru, ali onima koji ih koriste često izmiče njihovo značenje; isti je slučaj kao sa, na primer, pojmom „vreme“, na koji je skretao pažnju još Sveti Avgustin Hiponski, u čuvenoj XI knjizi svojih Ispovesti: „Ako me niko ne pita [šta je vreme] – znam, ali ako bih hteo nekome na to pitanje da dam odgovor – ne znam…“ Stoga nije zgoreg podsetiti se njegovog osnovnog značenja.
Šta je kultura? Najkraće i najuopštenije rečeno: kultura je način ostvarivanja punoće ljudskog bivstvovanja, odnosno, kulturom se naziva punoća jestastvovanja čoveka, koje podrazumeva uzdizanje iznad prirodnih stihija od kojih je on sastavljen, nadilaženje čisto nagonskog načina življenja. Kulturom se, dakle, energije ljudske prirode pravilno usmeravaju – ne postaju strasti (τό πάθος) nego vrline (ἡ ἁρετή); a haosu sklona materija se uobličava – stihije (τό στοιχεῖον) postaju uređeni svet (ὁ κόσμος). Hrišćanska antropologija nas uči da je čovek postao čovek upravo onda kada je u telo udahnut duh životni (Post. 2), te stoga autentični način postojanja čoveka podrazumeva da duhovno i telesno bivstvuju skupa. Čovek jeste biće čija je egzistencija iznad čiste materijalnosti i instinktivnosti. Postojanje na toj (bogoustanovljenoj) razini koja nadilazi (ali, naravno, ne poriče) ono što je biološko, fiziološko itd., imenuje se pojmom – kultura.
Osvetljavanjem stava Crkve prema kulturi, razotkriva se njena kosmološka, odn. antropološka pozicija. „Kultura na svome najvišem vrhu predstavlja“ – kako je govorio poznati hrišćanski mislilac Pavle Evdokimov – „pronicanje svih stvari i bića sve do same misli koju je Bog imao o njima. Ona je otkrovenje logosa svih bića kao i njihovog preobraženog oblika.“ Stoga je jasno da je pitanje odnosa Crkve i kulture, Jevanđelja i kulture, vere i kulture, kao i sotiriološke vrednosti kulture itd., itd., od prvorazrednog značaja i za crkvenu teoriju i za sam crkveni život.
Iako nikada nije bila, da tako kažemo, „tema broj jedan“, hrišćansko učenje o kulturi se relativno često pojavljivalo u savremenom pravoslavnoj bogoslovskoj baštini. Ne samo da su se razmatrali pojedinačni problemi, nego su čak postojali i manje ili više uspešni pokušaji da se izgradi jedna specifično ortodoksna hrišćanska filosofija kulture, odn. pravoslavna teologija kulture. U tome su prednjačili ruski bogoslovi i religijski filosofi i književnici, naročito u periodu tzv. duhovne renesanse, dobu stvaranja „nove religijske svesti“, tj. u prvim godinama dvadesetog stoleća kao i kasnije u emigraciji. Dovoljno je setiti se samo onih koji su obimne studije ili čitave monografije posvetili pokušaju stvaranja hrišćanske filosofije kulture, a to su otac Pavle A. Florenski, Nikolaj A. Berđajev, Evgenije V. Spektorski, Ivan A. Iljin i mnogi drugi.
Korpus spisa ruskih autora o ovoj problematici je ogroman, a mi smo odlučili da ovom prilikom prezentujemo srpskoj publici samo reprezentativnije radove značajnijih bogoslova i filosofa koji su stvarali u dvadesetom stoleću. Nadamo se da ćemo ovom nevelikom zbirkom probuditi interesovanje kako teološke tako i šire javnosti za, uslovno rečeno, „rusku“ hrišćansku filosofiju kulture, a ujedno i podstaći ovdašnje bogoslove da i sami doprinesu izgradnji jedne ortodoksne teologije kulture.
Blagoje Pantelić
