Uvod u Maksa Vebera

Fol­ker Hajns je vi­ši is­tra­ži­vač na In­sti­tu­tu za dru­štve­na is­tra­ži­va­nja pri Uni­ver­zi­te­tu “Ge­te” u Frank­fur­tu i sa­rad­nik Cen­tra za kul­tur­nu so­ci­o­lo­gi­ju (CCS) na Uni­ver­zi­te­tu Jel. To­kom po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na pre­da­vao je i is­tra­ži­vao i na dru­gim me­sti­ma, kao što su Ka­rov cen­tar za po­li­ti­ku ljud­skih pra­va na Uni­ver­zi­te­tu Har­vard, Uni­ver­zi­tet Dža­va­har­lal Ne­hru u Nju Del­hi­ju, He­brej­ski uni­ver­zi­tet u Je­ru­sa­li­mu i Ode­lje­nje za po­li­tič­ke na­u­ke na Uni­ver­zi­te­tu Mek­gil u Mon­tre­a­lu. Ob­ja­vio je, iz­me­đu osta­log: Ret­hin­king Et­hi­cal Fo­re­ign Po­licy. Pit­falls, Pos­si­bi­li­ti­es and Pa­ra­do­xes (ured­nik, za­jed­no sa Dej­vi­dom Čen­dle­rom /Da­vid Chan­dler/, Ro­u­tled­ge, 2007), Non­go­vern­men­tal Or­ga­ni­za­ti­ons in In­ter­na­ti­o­nal So­ci­ety. Strug­gles over Re­cog­ni­tion (Pal­gra­ve, 2008) i Beyond Fri­end and Foe. The Po­li­tics of Cri­ti­cal The­ory (Brill, 2011).

Pred­go­vor srp­skom iz­da­nju

Esej ko­ji je ov­de ob­ja­vljen u srp­skom pre­vo­du na ne­mač­kom se po­ja­vio 2004. go­di­ne. Pr­va ver­zi­ja ru­ko­pi­sa da­ti­ra još iz 1990. go­di­ne, ka­da sam bio mla­di do­cent na Uni­ver­zi­te­tu u Frank­fur­tu; u to vre­me, stu­den­ti su sa­mo­i­ni­ci­ja­tiv­no či­ta­li, u naj­bo­ljem slu­ča­ju, Mark­sa, i bi­lo je po­treb­no ula­ga­ti po­se­ban trud da se na­ve­du na či­ta­nje Mak­sa Ve­be­ra (1864-1920). Stva­ri su se, na­rav­no, u me­đu­vre­me­nu pro­me­ni­le, i u Frank­fur­tu, a si­gur­no i u Be­o­gra­du i dru­gde. Do pro­me­ne je do­šlo i u to­me šta se kod Ve­be­ra sma­tra za­ni­mlji­vim. Re­kao bih da je Ve­ber-ana­li­ti­čar ci­vi­li­za­ci­je is­ti­snuo Ve­be­ra-kri­ti­ča­ra mark­si­zma – i o to­me će bi­ti re­či na kra­ju ove ma­le knji­ge. Moj cilj je bio da pred­sta­vim naj­va­žni­je te­me Ve­be­ro­ve so­ci­o­lo­gi­je. Srž nje­go­ve “raz­u­me­va­ju­će” so­ci­o­lo­gi­je, ka­ko ju je on sam na­zvao, sa­sto­ji se u po­ku­ša­ju so­ci­o­lo­ga da shva­ti ka­ko gru­pe u raz­li­či­tim kul­tu­ra­ma i epo­ha­ma, kao i u raz­li­či­tim po­lji­ma so­ci­jal­nog de­la­nja – pri­vre­di, re­li­gi­ji, po­li­ti­ci, umet­no­sti i td. – stva­ra­ju smi­sao svog ži­vlje­nja.

Ve­be­ro­vi so­ci­o­lo­ški ra­do­vi se či­ta­ju svu­da na sve­tu i za­i­sta bi se mo­glo re­ći da po­sto­ji pra­va “ve­be­rov­ska in­du­stri­ja”. Pre­vo­di su do­bar po­ka­za­telj. Pre­ma po­da­ci­ma rad­ne je­di­ni­ce Maks Ve­ber pri Ba­var­skoj aka­de­mi­ji na­u­ka u Min­he­nu, od kra­ja 2009. go­di­ne sa­mo u SAD je ob­ja­vlje­no 110 pre­vo­da Ve­be­ro­vih de­la, dok se u Za­pad­noj Evro­pi, to jest u Fran­cu­skoj, En­gle­skoj, Ita­li­ji i Špa­ni­ji mo­gu na­ći de­se­ti­ne de­la pre­ve­de­nih na sva­ki od od­go­va­ra­ju­ćih je­zi­ka. Da­nas, me­đu­tim, za Ve­bera naj­ve­će in­te­re­so­va­nje po­sto­ji izvan isto­rij­ski shva­će­nog Za­pa­da. U Ja­pa­nu je do­sad pre­ve­de­no 166 Ve­be­ro­vih na­slo­va i čak su i struč­nja­ci za­pa­nje­ni za­ni­ma­njem ko­je za njih po­sto­ji. Slič­no je i u Ki­ni, gde je u pro­le­će 2006. go­di­ne Ve­be­ro­va Pro­te­stant­ska eti­ka bi­la na vr­hu li­ste naj­či­ta­ni­jih knji­ga u ka­te­go­ri­ji struč­ne li­te­ra­tu­re. Od kra­ja Hlad­nog ra­ta i ze­mlje is­toč­ne Evro­pe, kao što se mo­glo i oče­ki­va­ti, po bro­ju pre­vo­da br­zo su­sti­žu svo­je su­se­de. Ne­ma sum­nje da će “in­du­stri­ju” ve­za­nu za nje­go­ve ra­do­ve do­dat­no pod­sta­ći kon­ti­nu­i­ra­no po­ja­vlji­va­nje no­vih to­mo­va u okvi­ru Sa­bra­nih de­la Mak­sa Ve­be­ra, ko­ja se još od sre­di­ne osam­de­se­tih godina XX veka ob­ja­vlju­ju na ini­ci­ja­ti­vu i pod nad­zo­rom Ko­mi­si­je za dru­štve­nu i pri­vred­nu isto­ri­ju Ba­var­ske aka­de­mi­je na­u­ka.

Iz to­ga mo­že­mo za­klju­či­ti da da­nas, kao ni­ka­da do sad, in­te­re­so­va­nje za pi­ta­nja i te­me ko­ji­ma se Ve­ber ba­vio oči­gled­no s la­ko­ćom pre­la­zi i pre­ko gra­ni­ca ko­je ode­lju­ju ge­ne­ra­ci­je, kao i pre­ko kul­tur­nih gra­ni­ca. Ot­kud to­li­ki glo­bal­ni in­te­res? Mo­ja pret­po­stav­ka je sle­de­ća: Ve­ber je je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih kla­sič­nih te­o­re­ti­ča­ra mul­ti­ka­u­zal­ne di­na­mi­ke ko­ja je do­ve­la do isto­rij­skog uspo­na “za­pad­nih” dru­šta­va i za­pad­nih po­li­tič­kih po­re­da­ka. Za­tim, on je te­o­re­ti­čar ko­ji je te­ma­ti­zo­vao prak­se sim­bo­lič­nog po­vla­če­nja gra­ni­ca iz­me­đu za­jed­ni­ca i kul­tu­ra. To na­ro­či­to va­ži za ono što je Ve­ber di­rekt­no na­zvao “ma­lim raz­li­ka­ma” iz­me­đu na­ro­da, i ko­je, za­hva­lju­ju­ći ma­ni­pu­la­ci­ji i sa­mo­za­va­ra­va­nju uče­sni­ka i po­sma­tra­ča, ne­ka­da mo­gu po­sta­ti ta­ko ve­li­ke da se na kra­ju pre­tva­ra­ju u “po­vod za od­ba­ci­va­nje i pre­zi­ra­nje onih ko­ji su dru­ga­či­ji” (ka­ko to Ve­ber ka­že u po­gla­vlju o “Et­nič­kim od­no­si­ma u za­jed­ni­ci” u Pri­vre­di i dru­štvu).

Mo­že se pri­me­ti­ti da ta ista di­na­mi­ka va­ži i u slu­ča­ju po­vla­če­nja gra­ni­ca iz­me­đu “ci­vi­li­za­ci­ja” ko­je kao odvo­je­ne, za­tvo­re­ne i sa­mo­do­volj­ne ce­li­ne po­sto­je sa­mo za­hva­lju­ju­ći na­šim ko­lek­tiv­nim pred­sta­va­ma. Kad uzme­mo to u ob­zir, čud­no je da Ve­ber ni­je po­ka­zao mno­go in­te­re­so­va­nja za dru­štva na Bal­ka­nu bu­du­ći da su ona je­din­stve­na po to­me što se u nji­ma mo­že kao pod lu­pom pro­u­ča­va­ti po­li­ti­ka po­vla­če­nja gra­ni­ca iz­me­đu kul­tu­ra. Ova dru­štva su za­ni­mlji­va, i re­pre­zen­ta­tiv­na za ono što se do­ga­đa u ve­li­kom de­lu sve­ta zbog to­ga što su, ba­rem done­dav­no, bi­la mul­ti­na­ci­o­nal­na i u nji­ma “na­ci­o­nal­nost” ni­je bi­la isto što i “dr­ža­vljan­stvo”. Ako je ve­ro­va­ti isto­ri­ča­ri­ma po­put Džo­na Al­ko­ka (Kako ob­ja­sniti Ju­go­sla­vi­ju), dru­štva na Bal­ka­nu su me­šo­vi­ta, u nji­ma de­mo­krat­ske in­sti­tu­ci­je i taj­na dru­štva, ka­pi­ta­li­zam i po­li­ti­ka, for­ma­li­zo­va­no pra­vo­su­đe i “ka­di­ji­na prav­da” me­đu­sob­no sto­je u svim za­mi­sli­vim od­no­si­ma. Ve­be­ru su bi­le za­ni­mlji­ve kul­tu­re ko­je su jed­no­stav­ni­je i pro­zir­ni­je, ali či­ta­o­ci u Sr­bi­ji mo­gu nje­go­vu so­ci­o­lo­gi­ju da is­ko­ri­ste za bo­lje raz­u­me­va­nje vla­sti­tog dru­štva. Sto­ga je ovaj uvod u Ve­be­ra na­me­njen ne sa­mo so­ci­o­lo­zi­ma i struč­nja­ci­ma za po­li­tič­ku te­o­ri­ju, već i svi­ma ko­ji su za­in­te­re­so­va­ni za dru­štve­ne na­u­ke i tra­že na­čin da pri­stu­pe Ve­be­ro­vom de­lu, kao i na­stav­ni­ci­ma ko­ji že­le da dru­gi­ma taj pri­stup olak­ša­ju.

Ovu knjigu posvećujem Ivani Spasić, mojoj prija-teljici i koleginici, profesorki sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

Frank­furt, sep­tem­bar 2011.

Fol­ker Hajns