Ovo je zbirka studija nastalih u poslednjih desetak godina. Neke od njih su bile prezentovane na međunarodnim skupovima, a neke su nastale izazovom domaćih okolnosti.
U radu o Origenu dotakao sam se jednog malog, ali izuzetno važnog, segmenta njegove misli – onog za koji se uglavnom tvrdi da sačinjava samu srž njegove teologije: večnog sapostojanja sveta i Boga. Nadam se da sam dovoljno ubedljivo pokazao, oslonivši se pre svega na izvorne Origenove stavove, naročito one o Božijoj Mudrosti, da je u pitanju jedna u savremenoj teologiji brižljivo negovana zabluda (Florovski, Ziziulas, itd) te da Origen nipošto nije zastupao tezu da je svet savečan Bogu. […]
U radu o teološkim analogijama nastojao sam da pokažem da je teologija gotovo nezamisliva bez korišćenja analogija. Naročito sam se pozabavio trijadološkim analogijama i njihovim tipovima. Jedan od važnijih ciljeva ovog rada bio je da pokažem da se tzv. „psihološke analogije“, koje pravoslavna teologija pripisuje isključivo avgustinovskoj, zapadnoj ili latinskoj tradiciji, mogu isto tako pronaći u celokupnoj istočnoj ili pravoslavnoj tradiciji od najranijih crkvenih otaca pa kroz sve naredne vekove. Nema, dakle, ničeg „latinskog“ u „psihološkim analogijama“ jer ih obilno koriste i teolozi istočne Crkve, možda čak i pre zapadne. […]
U tekstu o hrišćanskom fundamentalizmu nisam se bavio fenomenologijom ove pojave, nego samo potencijalnim teorijskim pretpostavkama koje je čine mogućom. A opet među njima posebno sam tematizovao samo jednu – u crkvenom diskursu potpuno i uporno davanje prednosti retorici nad filosofijom. I to od samog početka postojanja Crkve pa do današnjih dana. To je nesumnjivo bilo motivisano uverenjem da je za pridobijanje istomišljenika dobro upotrebljena retorika nezamenljiva, što je u velikom broju slučajeva i bilo tačno, ali ponekad je moglo biti i kontraproduktivno. […]
U studiji o kontekstualnosti teologije zagovaro sam tezu da je pravi kontekst teologije filosofija. Time nisam poricao da su za teologiju važni i društveni, istorijski, kulturni i drugi konteksti. Niti da će napor uložen u upoznavanje sa njima biti beskoristan. Naprotiv. Ali jesam poricao da se najvažniji teološki stavovi mogu razumeti samo pozivanjem na tu vrstu konteksta. Teza da je istina nekog iskaza zavisna od (kulturno-istorijskog) konteksta u kome on nastaje, na kraju krajeva vodi fundamentalizmu kulture i time potpunoj relativizaciji istine. […]
U radu o odnosu nacije i Crkve želeo sam da pokažem da je nacionalizam veliko i izuzetno žilavo iskušenje današnje (uglavnom pravoslavne) Crkve kojem se kraj ne nazire lako. Kao i to da je brak između nacionalizma i Crkve mučan suživot beskrupuloznog mučitelja koji je za sebe prigrabio sva prava i sve slabijeg sluge koji se bori samo da preživi. Jedinstvo Crkve za kojim ovaj drugi po svojoj prirodi čezne, onaj prvi mu uporno predstavlja kao jedinstvo nacije. […]
U predavanju o ontološkom statusu matematičkih bića poredio sam shvatanja Platona, Aristotela, nekih njihovih učenika i nastavljača i nekih hrišćanskih mislilaca. […]
U preostalom delu knjige, pod naslovom Varia, štampao sam dve jedinice (Vera i Hipoteza) iz jednog leksikona, jedan članak iz nedeljnika – kratko objašnjenje toga kakav značaj za Crkvu ima otkriće da se neutrino kreće brzinom većom od svetlosne, kao i tri pozdravne reči naučno-popularnog skupa Teologija u javnoj sferi.
Nadam se da će raznovrsna tematika ove zbirke učiniti da će mnogi u njoj pronaći ponešto za sebe.
Vladan Perišić
