Svrgavanje pobedonosne zveri prvi je od Brunovih „moralnih razgovora“ i smatra se svojevrsnim prelazom ka poslednjoj njegovoj filozofskoj etapi, ka etici oslobođenja. U središtu njegovih istraživanja nije više pitanje šta čovek jeste, nego šta čovek može. Da bi se na to pitanje odgovorilo potrebno je sabrati prethodna iskustva, potrebno je sjediniti elemente koji se smatraju, unekoliko, suprotstavljenima: ljubav i znanje. Drugim rečima, ako se čovek razume kao biće slobode, i to ničim neograničene slobode, onda su posledice po svet u čijem središtu nije čovek, nego transcendentni autoritet, i više nego ozbiljne. Jedna od razornih promena je uvođenje nesmirenog kretanja u svet koji se, makar u svom središtu, legitimisao kao nepokretan i nepromenljiv. Brunova etika se, međutim, legitimiše kao etika stalnog preobražaja.
Osim, dakle, što u Svrgavanju uvodi nove etike ideje, Bruno koristi i do tada neisporbane metode poput podudaranja suprotnosti, što bi se moglo razumeti i kao svojevrsna protodijalektika. Umesto da se usredsređujemo na simetriju, na božansku harmoniju, sada tragamo za asimetričnim odnosima koji su svojevrsni zamajac kretanja, umesto harmonije suočavamo se sa disharmonijom. Ali već takvo postavljanje problema suočava Bruna sa vladajućim dogmama njegovog vremena i on svoje ideje mora da izrazi u naročitoj formi. Umesto suvog aristotelovskog izraza Bruno pribegava literarnim sredstvima, te njegova knjiga obiluje slikama, metaforama, alegorijama. On gradi likove i pušta ih da govore s obzirom na svoje uloge. Jedino što je, ovoga puta, Bruno malo promešao karte i čitavu priču začinio odličnim humorom.
Knjigu otvara iscrpan i instruktivan predgovor Aleksandre Mančić koji nam pomaže da se udobnije smestimo u Brunovo vreme i da lakše pratimo zaplete ovog uzbudljivog dela.
