Uobičajeno je da se Jovan Damaskin, bilo otvoreno bilo prećutno, smatra za mislioca koji ne poseduje nikakvu originalnost, za pukog sastavljača otačkih florilegija. Čak i ako prihvatimo mišljenje da je sastavljanje florilegija nipošto nije jednostavan posao, činjenica je da Jovan Damaskin često nije činio čak ni to, nego je koristio već postojeću tradiciju sastavljanja takvih kompilacija. Uzrok tome nisu bili ni lenjost, ni nemar.
Dva puta, na početku svog sjajnog Istočnika znanja, on jasno iznosi svoju nameru da ne govori po sopstvenom razumu. Da bi razumeli značenje pojmova „tradicija“ i „originalnost“ u smislu u kojem ih upotrebljava Sveti Jovan, neophodne razmotriti šta mi samo podrazumevamo pod tim pojmovima.
Epigraf ove knjige, koji je napisao Zisimos Lorencatos, grčki pisac i kritičar, upućuje nas na jedan od mogućih načina za razumevanje Damaskinove misli. U jednoj rečenici iz eseja posvećenog velikom piscu Aleksandru Papadijamantisu, nažalost, malo poznatom izvan Grčke, on kaže sledeće:
Originalnost znači ostati veran originalima, neprolaznim prototipima, ugasiti „sopstvenu mudrost“ pred „opštom Reči“, kako kaže Heraklit (fragment 2), drugim rečima, izgubiti dušu da bi je pronašli, ne paradirati sopstvenom originalnošču niti se prepustiti samovolji.
Ova misao bi Jovanu Damaskinu bila potpuno razumljiva; čak bi bio začuđen što je uopšte potrebno naglašavati.
