Metodologija pravoslavnog bogoslovlja u praksi i učenju.
Dugo je bogoslovlje bilo izjednačeno ca jednom intelektualnom sposobnošću koja je imala spekulativan iracionalan karakter i koja je bila suprotstavljena životu, praksi ili askezi. Sveti oci su vekovima bogoslovlje smatrali narazdeljivim od podvižništva i molitve, što na najbolji način oslikava Evagrijeva rečenica: “Ako si bogoslov onda ćeš se iskreno moliti, i ako se iskreno moliš onda si bogoslov. Pravoslavlje ili ortodoksija ne može biti odvojeno od ortoprakse (pravilnog praktikovanja) i obrnuto pravilna praksa ne može biti odvojena od pravoslavlja. Samo živeći pravim životom bogoslov može imati ispravnu misao i govor. Stoga vidimo da je bogoslovlje onog koji ga praktikuje neodvojivo od duhovnog života u svojoj celokupnosti, razumevajući da je taj duhovni život neodvojiv od života u Crkvi gde hrišćanin traži blagodat bez koga njegov napor ne znači ništa.
