Srebrni golub

Andrej Beli je «Srebrnog goluba», roman o sekti obožavalaca Srebrnog goluba, idola koji predstavlja nekakav spoj dobrog i zlog načela (golub sa kljunom jastreba), napisao 1909. godine. Svojevrstan uvod u povest o sektašima predstavlja priča Belog «Adam», objavljena 1908. godine. U «Adamu», napisanom u ekspresivnom maniru, već prilično jasno zvuči tema «povratka bludnog sina» – povratka zanesenjaka-intelektualca, otrgnutog od sopstvenog tla, na rodnu zemlju (tema Darjalskog u „Srebrnom golubu“, čiji „povratak“ završava tragedijom). U „Srebrnom golubu“ Beli koristi stilske tradicije prošlog stoleća (pre svega gogoljevski pripovedački manir), koje ugrađuje u vlastiti originalni prozni stil koji karakterišu ritmičko načelo u prozi, spoj objektivnih i subjektivnih rakursa pripovedanja, raznovrsnost jezičko-govornih sistema – «knjiškog», stilizovanog i sistema skaza, osobenost sintakse – neobična upotreba mnogih znakova interpunkcije (i njihovo isto toliko neobično odsustvo u neophodnim slučajevima), osobeno građenje ogromnih i po sastavu krajnje složenih rečenica, česta promena tradicionalnog poretka reči (inverzija), koja ističe ritam, piščevo razmeštanje neočekivanih akcenata iznad reči (primenjeno isto tako u cilju postizanja određenog ritma) – što sve skupa predstavlja onu konstantnu osnovu na kojoj se grade svi njegovih naredni romani, ali i njegova proza u celini.