Ovenčan slavom svoje Kritike ciničnog uma, Peter Sloterdijk godine 1998. objavljuje prvu svesku svog trotomnog magnum opusa, Sfere, delo koje će, u narednih nekoliko godina, da zapremi dve hiljade stranica teksta. Pisac sigurne i razigrane ruke, maštoviti erudita, odvajkada u simbiotičkom odnosu sa umetnošću, duhovit i drzak, Sloterdijk se „skromno“ upušta u tumačenje istorije čovečanstva, ali na svoj način, uz pomoć pojma i fenomena sfere, sferičnih oblika, među kojima se mehurovi nalaze na istaknutom mestu (nemačko Blasen znači mehur, ali i bešika). Prva knjiga trotomnih Sfera u podnaslovu ima upravo mehurove.
Šta, u stvari, Sloterdijk želi uvodeći sfere u sferu filozofije? Ono što su njegovi veliki uzori Niče, Hajdeger, Fuko, Derida već pokušali, naime da razdrma fetišizam supstancije i metafizičkog individualizma. Drugim rečima, Sloterdijk postavlja eminentno političko pitanje: šta je to što ljudsku zajednicu drži na okupu, šta je to jedno u zajednici oko kojeg se zajednica okuplja? Ili se ljudska zajednica, možda, već nalazi u nečemu što joj, a da ona to ne zna, daje oblik, možda je ona usred nečega što je, kao nekakav mehur, spolja drži na okupu? Ili je, naposletku (ili na početku), ljudska zajednica jedan specifičan ne-fizički, zakrivljen, sferičan prostor u večitom nastajanju i nestajanju – prostor intime? Upravo se ideja intime kao specifičnog prostora nalazi u osnovi Sloterdijkove knjige.
– Ivan Milenković
