Hapšen, proganjan, osuđivan i za života marginalizovan, Fudelj svoja sećanja završava rečima:
Završavam svoje zabeleške. Nešto sam mnogo želeo da kažem i, naravno malo sam rekao. Nisam umeo da kažem nešto o onom glavnom : o ljubavi koju svu težinu hrišćanskog puta čini lakom, koja sve neshvatljivo čini jasnim, koja „sve pokriva, svemu veruje u svemu se nada, sve podnosi“ (1 Kor13;17)