„Čemu sliči san?“ Još od tog Aristotelovog pitanja iz antike, pejzaž sna možemo da prikažemo samo kroz analogije, poređenja, metafora. Ili mu pak – kao što u ovoj provokativnoj studiji sugeriše Džejms Hilman – možemo prići tako što ćemo odustati od svakog pokušaja da ga racionalizujemo i prevedemo na dnevni jezik – drugim rečima, od onoga što se, doduše, suprotnim metodima, dogodilo u slučaju Frojda i Junga. Za Hilmana se rešenje tog problema sastoji u okretanju mitologiji kao onoj pravoj, čistoj „psihologiji antike“ i čitanju sna kao dimenzije „Donjeg sveta“, koji je nevidljivo isprepleten s Gornjim svetom.
Da bi nas pratio u taj noćni silazak u „drugi svet“, Hilman pribegava ogromnom nasleđu arhaičnih tradicija, od one egipatske (koja podzemni svet prikazuje kao kraljevstvo u kojem mrtvi hodaju s glavom nadole), preko rimske do indijske. U tim ritualim i mitovima, mnogo više nego u savremenoj psihološkoj praksi – koja uvek pomalo boluje od redukcionizma – srešćemo se s predstavama koje nam, čak i danas, mogu više pomoći u onoj „tihoj borbi na pragu“ koja predstavlja naš odnos sa snovnom realnošću. Razvijajući u dubinu Jungove ideje o kolektivnom nesvesnom, Hilman se vraća klasičnim teorijama u smislu poetke mitologije. On naš snovni život dovodi u vezu sa mitovima Donjeg sveta – mračne strane duše, njenih predstava i senki – kao i s bogovima i figurama smrti. To vodi re-viziji tumačenja sna u odnosu na psihologiju „umiranja“. Knjigu zaključuje dugim nizom konkretnih snovnih predstava i tema iz psihološke prakse.
