Vratimo se sada Beogradu imajući u vidu naš glavni cilj – put u Konstantinopolj. Pošto smo u gradu obezbedili sve što smo mislili da je potrebno za putovanje kopnom, ostavivši Smederevo (Symandria), nekada uporište srpskih despota, sa leve strane, uputismo se ka Nišu (Nissa). Kada smo dospeli do jedne uzvišice Turci nam pokazaše snegom pokrivene vrhove Transilvanije u daljini; takođe nam pokazaše mesto blizu koga se još mogu videti ostaci stubova Trajanovog mosta.
Nakon što smo prešli reku, koju domaće stanovništvo zove Morava (Moraua), dođosmo u srbijansko selo po imenu Jagodina (lagodna); tu smo imali priliku da vidimo pogrebne običaje u toj zemlji koji se veoma razlikuju od naših. Telo pokojnika bilo je izloženo u crkvi, lice mu je bilo otkriveno a pored glave se nalazio hleb, komad mesa i čaša vina; njegova supruga je stajala sa strane a takođe i ćerka, odevene u najbolju odeću, ćerka je imala kapu ukrašenu paunovim perima …
Nedaleko od Jagodine dođosmo do rečice koju stanovnici nazivaju Nišava. Ona nas je pratila sa desne strane sve dok nismo stigli do Niša. Na jednom smo mestu, na obali reke (gde se još uvek mogu videti ostaci rimskog puta) pronašli mali mermerni stub sa natpisom na latinskom, ali je bio toliko oštećen da se nije mogao pročitati. Za stanovnike ove oblasti Niš je veliki i značajan grad …
Auger Gislen de Buzbek (1520-1592), flamanski humanista i diplomata u službi kuće Habzburga. Sredinom XVI veka biva upućen u diplomatsku misiju u Osmansko carstvo. Njegov epistolarni putopis jedno je od najvažnijih svedočanstava o Sulejmanu Veličanstvenom (1520-1566) i o gotovo svim sferama političkog i kulturnog života Turske tog doba. Prolazeći kroz Srbiju, Buzbek je zabeležio i dragocene podatke o našoj zemlji. Pisma iz Turske su važan kulturno-istorijski dokument, pisan na latinskom, koji se po prvi put pojavljuje u prevodu na srpski.
