„Sve je kod Homera prikazano kao lepo. Predmeti su lepi. Ima lepih kupa, lepog cizeliranog oružja, sjajnih kaciga, svetlucavih tkanina, bogatih kuća sa ogromnim ostavama, u kojima mirišu rezerve ulja; nagizdanih brodova koji jezde morem. Božanski i ljudski likovi su takođe lepi – barem kad pripadaju vladarskoj aristokratiji. Svi ratnici su visoki i snažni. Sve žene imaju bele ruke. Ukratko, nismo iznenađeni kad kod Homera pronađemo tako karakterističnu formulu koja ljudska bića „izjednačuje s bogovima“. Okvir u kojem žive ljudi takođe je dostojan pohvala. Itaka je tako lepa i plodna zemlja! U njoj ima vina više nego što se može zamisliti, drveća svih vrsta, vode… Ali zar i svet, sam po sebi, nije divan? Koliko puta se u spevovima rađa ružoprsta zora, zora u šafran-plaštu, zlatotrona zora! Ali ni noć ne zaostaje u lepoti, sa sjajnim Mesecom i blistavim zvezdama – a da ne govorimo o blagotvornom snu koji ona daruje. Čak i divlja priroda ima svoje strašne lepote: niko nije bolje od Homera opisao haos oluje u šumi ili jurnjavu zveri po planini. U takvom svetu u svakoj radnji ima nečeg plemenitog što pruža radost – čak i u bici, u njenim pobedničkim udarcima i potmulom zvuku tela koja padaju: taj zvuk je zvuk uspeha i slave. S druge strane, Eumej i njegove svinje, Nausikaja i njeno rublje, odražavaju život u skromnijoj formi, ali i on je praćen zadovoljstvom. Vino je uostalom dobro, pesme razgaljuju, a sportski podvizi kombinuju pobedu u borbi sa nežnošću mira. Ta ljubav prema životu kod Homerovih junaka snažno podupire žarku želju za preživljavanjem u Odiseji, a samim tim i njen dramski interes, zatim strah od smrti u Ilijadi, te njenu tragičku snagu. Reči milosti za one koji padaju, „zauvek zaboravljajući dvokolice“, podsećaju na ono što napuštaju i uzdižu vrlinu hrabrosti. Jer se svi suočavaju sa smrću, čak i onda kad vide da je neminovna, kao Hektor, ili onda kad su, kao Ahil, sigurni da će je sresti. … Herojstvo, dakle, ne isključuje žarku ljubav prema životu. Taj žar bi mogao da se pripiše činjenici da je ova poezija namenjena aristokratama, i da se trudi da im pruži ogledalo u kojem bi se sebi dopali. Ali takvo objašnjenje zapostavlja činjenicu da se ova poezija obraća svima, čak i onim najskromnijim, i da uvek čuva svoju ljudskost. Ona to postiže zahvaljujući suptilnoj i direktnoj umetnosti.“
Žaklin de Romiji, Pregled starogrčke književnosti, str. 38–40.
