Nomos zemlje je neobičan spoj reči, mešavina starogrčkog nomos (zakon) i nemačkog der Erde (zemlja) i nipošto nije slučajan. Upravo starogrčkoj reči nomos, toj „protoreči“, Karl Šmit hoće da vrati „prvobitnu snagu i veličinu“, jer ona je, po njegovom mišljenju, sačuvala izvorni smisao uprkos iskrivljavanjima kroz prevode i rđavu upotrebu. Na samom početku ona je, u glagolskom obliku nemein, značila „deliti“, odnosno „napasati“, a kao nomos „podela pašnjaka“, zasnivalačko prisvajanje zemlje. Nomos, prema tome, uvek upućuje na prostor. Nijedna institucija, niti bilo kakvo zakonodavstvo, ne može da postoji bez prethodnog razgraničenja na tlu, bez ustanovljavanja osnovnog prava na zemlju. Zakon je vezan za zemlju. No, Šmit ne bi bio to što jeste kada bi se zadržao na, manje ili više, zdravorazumskom uvidu po kojem su stabilnost, nepomerivost, trajnost zemlje, čvrstina tla, potrebne da bi se oformila nekakva institucija. Naravno da ne može bez tla, ali je potrebno još nešto: čin, odluka, odnosno nomos. Tek tada, odlukom o tome da se uspostavi nekakav poredak, da se ustanovi institucija, da se proglasi zakon, prostor zemlje postaje ono do čega je Šmitu stalo: poredak. Tek tada pašnjak postaje politička činjenica.
Etimologija je, međutim, samo početak jedne brutalne i, u svojoj brutalnosti, zavodljive teorijske konstrukcije koja će da uroni u evropsku modernost i pokaže da je jus publicum europaeum, evropsko javno pravo, jedan od ključnih momenata deteologizacije rata, ili, u nešto skromnijoj varijanti, izraz izbacivanja teoloških momenata iz rata. Ranije smo se, naime, ubijali i mrzeli, dok se danas fino možemo ubijati i bez mržnje. Potom će Šmit da se upusti u razmatranje problema razgraničenja na moru i vazduhu (kopno je, u međuvremenu, (ne)uspešno podeljeno), da se dotakne krize evropskog javnog prava i oživljavanja pojma pravednog rata (nije, naime, poznato da je iko, ikada, u istoriji vodio nepravedan rat), da se pozabavi aporijom mirotvorca, da još malo provrti svoje omiljene motive teologa, neprijatelja i suverena i usput nam udeli nekoliko korisnih saveta za život u zlom liberalno-demokratskom svetu. Na Šmitovoj se teoriji, naravno, ne može zasnovati parlamentarna demokratija i to je, verovatno, najteži prigovor na koji on nema odgovor. Tome uprkos njegovi uvidi svetlucaju tamnim, opakim, hladnim sjajem, na koje moramo da reagujemo kako nas tama, što ju je i sam Šmit radosno proizvodio, ne bi progutala.
