„Jer ako i ima takozvanih bogova, bilo na nebu, bilo na zemlji, kao što ima mnogo bogova i gospodara, ali mi imamo jednog Boga, Oca od koga je sve i za koga smo mi, i jednoga Gospoda Isusa Hrista, kroz koga je sve postalo, pa i mi – njegovim posredstvom“ (1 Kor 8, 5-6)
U ovim stihovima , napisanim tek malo više od dvadeset godina posle Isusovog raspeća, apostol Pavle opisuje specifične karakteristike ranohrišćanske pobožnosti. On istovremeno pokazuje i na problem koji treba istažiti. Pre svega Pavle pravi razliku između hrišćanske pobožnosti i različitih vrsta grčko-rimskih kultova aktuelnih u njegovom okruženju. On to čini odbacivanjem pluraliteta bogova koja su među paganima njegovog doba u različitim vidovima opšteprihvaćena kao legitimne projave „božanskog“, ali on naglašava i shvatanje da za hrišćane može postojati samo „jedan Bog“. Pavle i rani hrišćani nisu bili sasvim usamljeni u tom stavu, niti su bili prvi koji su takav stav zauzeli. Ovo vrlo naglašeno monoteističko stanovište- zapravo toliko naglašeno da je moglo biti uvredljivo za skoro sve pagane tog vremena- bilo je samo uobičajeno stanovište judaizma, što je Pavle, budući judeohrišćanin, rado navodio kao dokaz da zaista služi Bogu svojih otaca.
U ovoj izjavi Pavle takođe pravi razliku između ranohrišćanske vere i njenog jevrejskog konteksta pominjući Isusa i jednog Boga, takoreći, u istom dahu, povezujući Isusa sa Bogom i dodeljjući mu titulu „Gospod“, koja ovde označava božansku čast. Iako ne posedujemo jevrejske tekstove iz prvog veka koji bi nam mogli direktno reći šta su jevrejske verske vođe mislile o hrišćanskoj pobožnosti, imamo puno razloga da verujemo da je njihov stav verovatno u velikoj meri nalikovao onom koji je posvedoče u malo kasnijim jevrejskim izvorima, tj. da su odbacivali kultno služenje Isusu, budući da bi to bio vid poklonjenja „dvema silama na nebu“, odnosno dvojici bogova.“
(Odlomak iz uvodnog poglavlja)
