U pohvalu Lukijanu iz Samosate, Erazmo iz Roterdama je napisao: „On doseže do takvih vrhunaca svog očaravajućeg stila, svoje razigrane fantazije, svog pustošnog humora i korozivne persiflaže, vlada u punoj oštrini umetnošću uzbudljivog aludiranja, pokazuje nam se toliko spretan u kombinovanju teškog i laganog, laganog i teškog, te poigravajući se kazuje istinu i kazujući istinu poigrava se, ume tako dobro da oživopisuje, kao da slika kičicom, ljudske navike, strasti i osećanja, i nudi nam ih pre da ih vidimo nego da ih čitamo, pa tako nijedna komedija, nijedna satira ne može da bude upoređena s njegovim dijalozima, koji su koliko razgaljujući toliko i korisni.“
Lukijanov drugi roman, sad u vašim rukama, zasnovan je na čistoj imaginaciji. Sve je u njemu fikcija ili, kako sam Lukijan kaže na početku, sve je tu laž osim iskaza da je sve laž. I ovaj je roman pikareskan i dočarava nam odiseju samog Lukijana preko okeana, pa sve do Meseca, nepoznatih kontinentalnih kopna, čak i do antičkog raja, Ostrva blaženih, najzad boravka u utrobi ogromnog kita.
Pojavljuju se fantastične životinje kakve je samo Lukijanova nepresušna mašta mogla da zamisli. S obzirom da opisuje putovanje na Mesec, mogli bismo Istinitu priču da vidimo kao prvi naučnofantastični roman, s tim da nauka nije u prvom planu nego izmišljene prirodne pojave.
