Godina 750. n. e. bila je podjednako zloslutna za dvojicu vladara koji su, u nepomirljivom neprijateljstvu, delili tadašnji istorijski svet. „Samodržac Romeja“, Justin II i „Car careva“, Hozroj Anuširovan, u Ktezifonu, dobili su, obojica, u različitim oblicima, strašna upozorenja.
Saveznici Vizantije, Abisinci, podržani afričkim slonovima, krenuli su iz Jemena prema Jatribu, a zatim ka Persijskoj granici. U Vizantiji su znali za taj poduhvat i očekivali su mnogo od njega. Ali putem od Jemena do Persije, nije se mogao obići čuveni grad Meka. Nadmoć organizovane vojne sile bila je na strani Abisinaca i, što je najvažnije, afrički slonovi dovodili su do užasa nenavikute Arabe. Utisak je bio toliko strašan da je ta godina ušla u istoriju kao Godina slona. Abisinci su opkolili sveti grad, ali je već prve noći u njihovom taboru zavladala strašna i nepoznata bolest, od koje je većina ljudi umrla, a ostali su pri bekstvu za Jemen pobijeni od strane beduina. Grčki Imperator je bio ogorčen. Premda je persijski car povratio vlast u Jemenu, te noći, u njegovom hramu razbijene su svete posude, a večna vatra – simbol vrhovnog boga Iranaca – iznenada se ugasila.
Iste te godine, „Godine slona“, u siromašnom domu prašnjave Meke, rodio se dečak Muhamed, kome je bilo suđeno da objedini narode Istoka i svrši sa hiljadugodišnjim sukobom grčkog i persijskog carstva, rušenjem i jednog i drugog…
Tri priče, o tri najveće svetske religije, iz pera filozofa, teologa, i jednog od najvećih autoriteta Rusije, Vladimira Solovjova.
