Srpska filosofija imala je u prošlosti dva velika početka – istočni (srednjovekovni) i zapadni (moderni) – i u okviru njih neke manje. Posle ratnog društveno-političkog prevrata [1945], marksizam je postao državna ideologija, a marksistička filosofija je marginalizovala sve druge. Ova knjiga posvećena je upravo tom novom početku u istoriji srpske filosofije.
„Averinceva odlikuje sjajno, izvorno poznavanje patristike; vrlina, danas sve ređa u istočnoevropskoj nauci, gde se iz ideoloških razloga, nepotrebno, a veoma štetno, zanemaruje svetootačka i uopšte crkvena tradicija u idejama i umetnosti – kao da to nije neotuđiva kulturna baština evropske civilizacije.“ (Akademik Dimitrije Bogdanović)
Iza esejističkih pokušaja, opita, skriva se nešto radikalno apstraktno, što nas povlači uvis, da bi nas potom (jer ko visoko leti, nisko pada!) hitro bacila u čeljusti konkretnog.