Naša filozofska i šira kultura imala je retku i nezasluženu privilegiju da se recepcijom tzv. postmodernističkih strujanja, od samih njihovih početaka, bavi i Slobodan Žunjić, čovek suverene filozofske kulture i kompetencija, bez premca ne samo u eksjugoslovenskim ili sadašnjim srpskim okvirima. Samο čovek takve kulture i znanja mogao je da se na kritički merodavan način suoči sa onim što su, krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina prošlog veka, šarolike posmodernističke tendencije ili mutno nagoveštavale, ili bučno najavljivale, ili pretenciozno i olako obećavale, ili naprosto podrazumevale i implicirale. On je bio jedan od retkih kod nas koji je, nasuprot tekućim inercijama, mogao pouzdano da prepozna ono što je u tim tendencijama provokativno i relevantno, kao što je, s druge strane, znao da se energično i argumentovano suprotstavi ideološkim i pseudoteorijskim naplavinama koje po pravilu prate takve kulturno-istorijske talase, pogotovu u provincijalnim sredinama koje su i inače često osuđene na sitan lov u mutnom, gde je jedino neukost i poluobrazovanost dorasla nasrtljivim skribomanskim i svakim drugim pretenzijama.
Iz recenzije Mladena Kozomare
