Etrurske naseobine čini šest ogleda o etrurskim nekropolama u Toskani, koje je obilazio aprila 1927. godine s prijateljem, američkim slikarom Erlom Brusterom, i jedan o etrurskoj postavci u Firentinskom muzeju.
Naširoko se mešaju sećanja s proputovanja centralnom Italijom i artistička zapažanja o etrurskoj umetnosti, njeno poređenje sa životom pod fašističkim režimom Benita Musolinija i, donekle, seta za ovom izgubljenom civilizacijom.
Tako na jednom mestu Lorens kaže:
Lično, volim da razmišljam o drvenim hramovima prvih Grka i Etruraca: malim, osetljivim, krhkim i kratkotrajnim poput cveća.
Okončali smo epohu onog časa kad smo se zamorili od ogromnih kamenih zdanja, i kad smo počeli da uviđamo da je bolje život održavati tečnim i promenjivim, nego da pokušavamo da ga okujemo u teške spomenike. Breme na licu zemlje jesu čovekova nespretna zdanja.
Bez pretenzija da izlaže o etrurskoj istoriji, osim što se povremeno ostrvljuje na Rimljane za koje kaže da su istrebili Etrurce, Lorens kao da je na hodočašću, pa nam usput dočarava italijanska sela i varošice, i premda negoduje zbog ovog i onog, ipak može da se nasluti da mu je Italija sasvim po ukusu, daleko od industrijskih gradova Engleske, Nemačke, Amerike.
Koliko bi se samo iznenadio razmerama dehumanizacije našeg doba?
