Eseji iz fenomenološke antropologije

Fenomenolog Maks Šeler je, kao retko ko, pokušao da spase čoveka od njega samog i bez obzira na mršav rezultat – čovek, naime, mnogo više očekuje spas od izmišljenih bića nego što se pouzdaje u sebe samog, pa zato i prolazi tako kako prolazi, naime uglavnom rđavo – napisao je o čoveku možda više bitnih stvari nego bilo koji drugi savremeni filozof. U tekstu „O ideji čoveka“ Šeler daje određenja čoveka koja su bitna za čitavu njegovu filozofsku antropologiju, ali i za svaki pristup čoveku u dvadesetom veku. Ideja čoveka se, prema Šeleru, javlja na granici istorije i istorije prirode, što znači da je njegova suština – ako je uopšte ima – mešovita, višesmislena i bez razlike složena: čovek se, naime, uprkos tome što poseduje nekakvo jedinstvo, ne može svesti na jedno određenje. Slavni tekstovi „Ljubav i mržnja“ i „Ordo amoris“ čoveka vide kao biće koje voli, što je za bilo koji drugi oblik života teško dokazivo. Šelerove refleksije o ljubavi i danas važe kao možda najbolji filozofski pristup tom pojmu. „Resantiman u izgradnji morala“ jedno je od najoriginalnijih tumačenja Ničea, sa snažnim proširenjem obima pojma resantimana iz duha Šelerove fenomenologije, dok se tekst „O sramu i osećanju srama“ i danas citira kao jedan od retkih radova koji se suočava s tim fluidnim, a tako poznatim, važnim fenomenom kakav je sram.