Čovjek biće na granicama svijetova

U izdanju Eparhije Zahumsko-hercegovačke i primorske izašla je knjiga grčkog Mitropolita Mesogee i Lavreotike Nikole Hadžinikolaua Čovjek, biće na granicama svjetova. Mitropolit Hadžinikolau je rođen u Solunu, postdiplomske i doktorske studije iz oblasti astrofizike i biomedicinske tehnologije završio je na Harvardu i na Tehnološkom institutu u Masačusetsu, a uporedo završava i postdiplomske studije na Teološkom fakultetu Časnog Krsta u Bostonu. Od 1989. je predavač na nekolicini visokoškolskih ustanova kao što su: Kritski univerzitet, Atinski univerzitet, Pravoslavni institut Balamand u Libanu; osnivač je prvog Centra za biomedicinsku etiku i deondologiju u Grčkoj, predsjednik Specijalne komisije za bioetiku Svetog Sinoda Grčke Pravoslavne Crkve i član Nacionalnog odbora za transplataciju. 2004. godine je izabran za Episkopa Mesogee i Lavreotike. Knjigu Čovjek, biće na granicama svjetova čini nekoliko njegovih izabranih članaka, uglavnom besjeda i predavanja izgovorenih pred širom publikom u različitim prilikama, a to su: „Autentičnost u životu savremenih hrišćana“, „Susret sa Bogom kroz nadumne rizike“, „Riječ, ne čovječija, no riječ Božija“ i „Zašto meni, Bože moj?“ Iako bi se od čoveka sa obrazovanjem kakvo ima Hadžinikolau u svojoj biografiji očekivalo visokoučeno i složeno izlaganje razumljivo za uži auditorijum, mitropolit plijeni svojom jednostavnošću i neposrednošću. Kako sam kaže, njegove besede nemaju za cilj da budu dubokomislene kako bi nas na silu izvele na monotonu jednosmernu stazu nekog olakšavajućeg i umirujućeg slaganja. Rađe bi da budu jednostavne, srdačne, da kod svakoga od nas izazovy ispovedna i lična osećanja. Zbog toga i besednik ono što govori ne iznosi kao znanje ili stav, nego kao povod za zajedničarenje, u kome je u potpunosti iskren. Svaki susret u sebi nosi rizik. I vi koji ste me pozvali, i ja koji sam se odazvao, svi smo ušli u neki rizik. Mogućnost da se razočaramo nije mala. Govori o Svetoj Gori, u kojoj je i sam živio jedno vreme i koja je mesto susreta sa Bogom, „kroz nadumne rizike“. Ona nije ni u kakvoj vezi sa logikom prirodnog čoveka, logikom univerziteta, logikom ovoga sveta. Zbog toga je i nije moguće proučavati, nego jedino živeti. Mitropolit je maksimalista: Bog ili postoji i svega je vredan, ili ne postoji i neka se bajka već jednom završi. Ako On već postoji, kako se čovek može susresti s njim i kako čovek može da Ga oseti? Kroz autentičnost. Baš kao što ima beskrajno mnogo mogućnosti da se iz začetog embriona formira novi ljudski lik, tako je moguće i ljudima na sebi svojstvene, najrazličitije načine svedočiti jedinstvenost Hristove ličnosti. Ali samo ako su autentični. Čovek nije veliki zbog toga što može da postigne mnogo šta, nego zbog toga što mogu da mu se otkriju velike stvari. Međutim, sve to pretpostavlja nepatvorenost, istinitost, autentičnost. Bez toga horizont duše ostaje zavoren za blagodat Božiju… Autentičan doživljaj je ubedljiv i nameće se i u najtežim i najprotivrečnijim prilikama. Na sebe skreće pogled Božiji, izdvaja čoveka i kada je on skriven u gomili, u nezainteresovanosti svieta, u svojoj beznačajnosti… Potkrepljujući to primerima iz fizike, govori i o povezanosti prirodnih i božanskih zakona, o tajni koju priroda nosi u sebi – neorganska materija je ograničena metafizikom, što smo bliži kosmosu, on nam je sve dalji, što imamo više saznanja o karakteristikama sitnih čestica, to je više onih karakteristika o kojima ne znamo ništa, a tako i tajna bogopoznanja – što joj se više približavamo, čini nam se sve većom, dubljom i nepojamnijom. Bog nije ono što obično mislimo. Bog je drugačiji: ne drugačiji u smislu otuđenosti – u smislu da nam je nešto tuđe, strano – ili udaljenosti, da je udaljen od nas, nego je drugačiji u smislu različitosti od nas. Bog nije ono što nama „pada na um“ da jeste. Nije ono što mi svesno želimo da bude. Nije ono što razumemo, niti čak ono što kao ljudi možemo da razumemo. On je izvan i iznad našeg htenja, dalje od naših sposobnosti, više od našeg razumevanja. Naročito je potresna besjeda na seminaru podrške deci oboljeloj od raka i njihovim porodicama. Ušavši u prostoriju gdje su ležala ta deca, zatečen je što je tu bilo manje knjiga no likova. Mnoštva naučnih znanja manje od izobilja istine života. Nedoumice i nepoznato bilo je mnogo blieđe od sjaja neobične ljubavi koja je ispunjavala taj prostor. Najljudskije pitanje koje roditelji ove dece postavljaju jeste: Zašto meni, Bože moj? Suočen sa njihovim bolom, ni ne pokušava da da direktne odgovore, kao ni gotovo nigde na drugim mestima u ovoj knjizi, ali zato postavlja ona prava i suštinska pitanja, koja su sama po sebi odgovori i spoznanja. Zašto li su stvari toliko teške? Zašto istina, dok je očigledna, nije i lako shvatljiva. Zašto da se Bog samo otkriva, ali da Ga nije moguće otkriti? Zašto da se krije, da se ne vidi („Boga niko nikada nije vidio.“)? Zašto da se javlja, a da nije vidljiv? Zašto da nam se daruje, daje, a da Ga se ne možemo nasititi? Zašto da Bog na kraju na neki način biva prepoznazljiv, ali ne i shvatljiv? Zašto je reč Njegova izražena „u pričama“? Zašto da nije shvatljiv kada govori o božanstvu Svome i zašto kada pojašnjava tajne Svoje biva još teži? Zašto, dok je toliko veliki, imamo samo kapljice Njega u životima našim? Dok je toliko blizu – unutar nas -dok je bližnji, izgleda kao da je daleko? Dok je na zemlju došao, obitava na nebesima? Dok nam je potrebno da Ga poznajemo, i dalje nam je nepoznatljiv? Zašto da nam je On više pitanje, nedoumica, neverica, sumnja, divljenje, nego odgovor? Zašto da nam Ga je malo, a ne mnogo, zašto da je tišina a ne reč? Zašto je čudo toliko retko, pogled na Njega maglovit i prisustvo Njegovo tajna? Na kraju, Mitropolit Nikola Hadžinikolau ne daje odgovor, samo smernice ne bi li ponukao biće na granicama svjetova, čovjeka, na Susret.