Aleksandar Papadijamandis (1851-1911) je rođen u siromašnoj svešteničkoj porodici na ostrvu Skijatos. Od detinjstva svom dušom prigrlio je istinu pravoslavne vere i ostao do kraja veran svom izboru, a svojim književnim delom ju je i posvedočio.
Kao dečak često je pratio svoga oca sveštenika kad je ovaj odlazio da služi u crkvicama van grada za vreme panađura i raznih svetkovina i praznika, pomažući mu tako što je pevao u pevnici. Odatle potiče njegova doživotna ljubav prema vizantijskom pojanju, koje je negovao isto tako istrajno do kraja svoga života kao i svoju veru, i ostao upamćen ne samo kao veliki pisac nego i kao neprevaziđeni pojac desne pevnice crkvice Svetog proroka Jeliseja u Atini.
Zbog teškog materijalnog stanja neredovno se školovao i u jednom od tih prekida boravio je na Svetoj Gori. Svetogorski skromni način života, vekovno prisustvo Svetotrojične blagodati duhovnog opita ga je pridobilo za čitav život, pa iako se nije zamonašio, stekao je snažnu naklonost prema podvižništvu koje je negovao tokom celog svog usamljeničkog života koji je provodio uz mnoga lišavanja, ali zbog toga nije padao u očajanje već ih je doživljavao kao Božiji blagoslov.
Imao je i dar poznavanja jezika kojeg je umnožavao prevodeći sa ruskog, engleskog i francuskog jezika. Preveo je na grčki jezik veliki broj klasika. Prvi je preveo roman Zločin i kazna F.M. Dostojevskog.
Njegov stvaralački književni opus možemo podeliti na dva perioda. Nakon prvog perioda u kome je objavljivao romane, okrenuo se pisanju pripovetki. Iako kratke forme ove pripovetke su pune jakih karakternih likova koje odlikuje jednostavnost i dobrota galilejskih ribara, ali s druge strane ima i zlonamernih svekrvi, pohlepno nezasitih trgovaca, itd. Svakodnevno se krećući među ljudima dobro je upoznao život a pre svega život siromašnog grčkog naroda, postavljajući temelj pravcu koji bi se mogao nazvati hrišćanskim religioznim realizmom.
Čitajući pripovetke ne napušta nas doživljaj prisustva `tihog glasa`, u kome se Gospod otkrivao proroku Iliji, a istovremeno provejava bolno sećanje za izgubljeniom prošlim vremenima detinjstva i nevinosti kao i Adamov pokajni žal zbog neposlušnosti u Raju. Međutim, uniniji on nije davao mogućnost da nadvlada zato uoči najvećih praznika, Vaskrsenja Hristovog, a svakako i Rođenja on nam iznosi te sitne, a rekli bi čak neprimetne radosti malih ljudi a koje su pune ljubavi i vere koja gore premešta. Za ovakve ljude se Spasitelj molio Ocu u Getsimanskom vrtu, ovaj narod Božiji sačinjava Crkvu koju ni vrata adova neće nadvladati.
Zato su ove pripovetke vrlo korisne za čitanje i u našem narodu, zahvaćenim duhom bezverja i otuđenosti od Boga, Crkve i Predanja a koji naivno veruje da se Gospod nalazi u jakom vetru, trusu i ognju koji često stvaraju moćnici ovoga sveta, ne bi li se i mi pridružili onima kojima će Gospod prilikom Dolaska reći: „Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta„ (Mt. 25, 34).
