Ono u čemu Sigizmund Dominikovič Kržižanovski nije uspeo za života, priče su za njega, srećom i za nas, učinile kad je on već davno bio mrtav.
Vaskrsnuo je zahvaljujući svom izgubljenom, pa ponovo nađenom pripovedanju.
Potkraj života je izgubio svaku nadu i digao ruke od pisanja. Ali, svoje priče nije uništio, premda mora da je bio tik do takve odluke. Ostavio ih je za sobom kao zaveštanje.
Onda je zaveštanje oživelo i počelo da zrači, a u tom zračenju iskrsava i duh pisca.
„Ono što me zanima“, zapisao je Kržižanovski u beležnici, „nije aritmetika nego algebra života.“ Algebra! Ne obično realističko zbrajanje i oduzimanje, množenje i deljenje, nego izukrštane uličice moskovske četvrti Arbat, intenzivne metafore grada i trajanja.
Algebra života, kao što osećamo čitajući ovu zbirku, naslovljenu po najboljoj i najdužoj priči u njoj, to je značilo iskazati putem figurativnog, filosofskog i egzistencijalnog moduliranja tajne prolaze u Vremenu koje je pisac mislio višestruko, kao beskonačan broj staza Mogućnog ukrštenog s Nemogućnim, a koje se ukrštaju u beskonačnosti.
Bila je to utopija i uhronija Sigizmunda Kržižanovskog, svet izvan svakog mesta i svakog vremena.
