Adorno Foucault i kritika Zapada

Adorno tvrdi da su Zapadna društva zla, a Foucault ih naziva demonskim. […] Adorno i Foucault otkrivaju da su Zapadna društva usavršila suptilne tehnike kako bi osigurala naše prilagođavanje na društvene norme, čak i kada one marginalizuju i isključuju – pa i ubijaju – one koji od njih odstupaju. Budući da Zapadna društva vide kao zla ili demonska, Adorno i Foucault pokušavaju da nađu izlaz iz naše paklene sadašnjosti…
Uprkos različitim ciljevima kritike, Adorno i Foucault su saglasni da zapadna društva ispoljavaju dve pogubne tendencije koje pospešuju totalitarnost. Ona pospešuju zavisnost i potčinjenost zahvaljujući neumoljivoj društvenoj integraciji, dok istovremeno marginalizuju i isključuju one koji joj se opiru ili koji su na bilo koji način neosetljivi spram njenih učinaka. Adorno i Foucault žele da se bore protiv obe ove tendencije iz bezbroj razloga, između ostalog i zato što su one pospešile rasizam koji i dalje hara zapadnim svetom.
Rasizam koji se odlikovao demonstriranjem biomoći u nacističkoj Nemačkoj nije bio jedini primer. Foucault tvrdi da je rasizam „mehanizam koji omogućuje biomoći da funkcioniše“ u svim Zapadnim zemljama. Države su „primorane da se služe rasom, uklanjanjem i pročišćavanjem rasa“ kako bi vladale. Prema Foucaultu, „razlog zašto se ovaj mehanizam može aktivirati jeste da neprijatelji koji se moraju uništiti… predstavljaju pretnju, bilo unutrašnju ili spoljašnju, po stanovništvo i za stanovništvo.“ Zajedno sa kriminalcima, ludacima i seksualno perverznima, i neke rase se takođe doživljavaju kao egzistencijalna pretnja. Otuda Zapadne države pokušavaju da ponište ili da iskorene ove preteće „izopačenike“. Čišćenje populacije može, direktno ili indirektno, iziskivati ubistva. Može podrazumevati „izlaganje nekoga smrću, povećanje rizika od smrti, ili, jednostavno, političku smrt, isključivanje, odbacivanje, i tako dalje.“
Oni koji su diskriminisani često se vide kao „prirodniji“ od drugih u smislu da se doživljavaju animalnima, divljima ili manje ljudima, impulsivnima i iracionalnima. Prema Adornu, jedno od glavnih obeležja totalitarnih pokreta jeste da oni monopolizuju „sve takozvane sublimne i uzvišene koncepte, dok pojmove kojima opisuju one koje ubijaju i uništavaju – prosti, nalik insektima, prljavi, nečovečni i ostalo – koriste kao anatemu.“ Pošto se doživljavaju kao pretnja za pripadnike jedne grupe, pripadnici drugih grupa biće marginalizovani u društvu ili izopšteni iz njega, ukoliko uopšte prežive. Jednom kada se pojedinac ili određena grupa proglase inferiornim, nema tog poniženja koje im se ne bi moglo prirediti – mučenje, silovanje, segregacija, zatvaranje i prinudni rad – samo su neki od načina na koje se ʼizopačeniʼ pripadnici drugih grupa bacaju na kolena.
Foucault takođe tvrdi da su Zapadna društva normirajuća. … Foucault normalizaciju povezuje sa mehanizmima i tehnikama disciplinskih institucija i biopolitičke države. Štaviše, on tvrdi da su disciplinske ustanove, koje su se razvile tokom industrijske revolucije, olakšale uspon kapitalizma tako što su pomagale proizvodnji efikasne radne snage, izgrađujući i oblikujući ljudsko telo fizičkim vežbama, obučavanjem i nadgledanjem. Disciplinska moć telo čini izdržljivijim, povećava njegovu snagu, pretvara ga u još efikasnije sredstvo za akumulaciju kapitala, a istovremeno oslabljuje duh podstičući bezuslovno potčinjavanje autoritetima. Prema Foucaultu, modernost se (delom) podudara sa razvojem institucija koje svoju moć usmeravaju na najbeznačajnije odlike ponašanja pojedinaca kako bi od njih načinili produktivne radnike i pokorne građane.