Film „Mladost bez mladosti“ Frensisa Forda Kopole možda nije toliko poznat kao njegova trilogija „Kum“ ili „Apokalipsa danas“, ali je za slavnog reditelja bio neka vrsta prekretnice. Da bi snimio film po istoimenom romanu Mirče Elijadea, Kopola se vratio svojim počecima, a za knjigu, objavljenu nedavno kod nas sa njegovim pogovorom, rekao je da ga je „podmladila“ i donela mu „mogućnost da dovrši ono što je radio celog života“.

Kopola je „Mladost bez mladosti“ snimio celu deceniju nakon što je završio „Čudotvorca“ (The Rainmaker, 1997). Slavni reditelj se između ta dva ostvarenja prihvatao različitih projekata i napuštao ih. Pokušavao je da završi scenario za film koji je bio, kako je rekao, „zamišljen kao ambiciozan krunski trenutak njegove karijere, imao je veliku temu i široko polje interesovanja, pa je čak težio i da ponudi nove ideje savremenom stanju kinematografskog jezika“. I kroz njega je hteo da istraži „dva područja, vreme i unutrašnju svest“. Ali scenario je prkosio njegovim naporima da ga dovrši. I tada je došao do romana „Mladost bez mladosti“ rumunskog filozofa, istoričara religija, antropologa i pisca Mirče Elijadea.

– Jedna prijateljica, orijentalista i naučnica uputila me je na neke citate Mirče Elijadea, o kome nisam znao baš mnogo. Pročitao sam neke od njih, što me na kraju dovelo do ove novele. I ispalo je da je to ogromna stvar. Iznenađivala me je sa svakom stranicom koju sam okretao. Čim bih pomislio da sam našao priču, ona bi se sa sledećom stranicom promenila. Počinje sa udarom groma. A onda je on podmlađen. A onda iznenada priča sa svojim dvojnikom. Pa su nacisti u potrazi za njim. I sreće tu ženu koja je izgleda reinkarnacija sveštenice iz drevne Indije. Stalno sam se pitao šta je sledeće – ispričao je Kopola u jednom intervjuu govoreći o „Mladosti bez mladosti“.

Elijade, poliglota i polihistor, u svojoj mladosti izučavalac sanskrita i student indijske filozofije u Kalkuti i manastirima na Himalajima, a potom autor „Istorije verovanja i religijskih ideja“, „Svetog i profanog“, „Mita i zbilje“, studija o jogi, okultizmu, šamanizmu i brojnih drugih naučnih radova koji su mu dodeli svetsku (ne samo akademsku) slavu, naporedo sa svim tim napisao je i više desetina romana i pripovedaka. Među njima je i roman „Mladost bez mladosti“, objavljen nedavno i kod nas po kom je Kopola snimio film.

Glavni lik u knjizi, Dominik Matej, profesor u zrelim godinama po mnogo čemu sličan autoru, preživljava udar groma, nakon čega postaje ponovo mlad. Lekari ga doživljavaju kao čudo, on sam krije svoj identitet, a njega krije rumunska tajna služba, jer nacisti pokušavaju da ga se domognu kako bi potvrdili svoje teorije o stvaranju superiornih ljudi… Ali osim što je podmlađen, profesor otkriva ne samo da mu se svo pamćenje vratilo, nego da zna i ono što je samo u nekom trenutku pomislio da želi da sazna. Ali i da čuje glas „dvojnika“. Prolaze i Drugi svetski rat i decenije posle njega, sveske o njemu i njegovoj hipermneziji, poverene doktoru Stančuleskuu koji ga je proučavao i u međuvremenu umro, kruže u nekom koferu nekuda, i Matej menja zemlje, upoznaje mladu učiteljicu Veroniku iz koje progovara budistička monahinja iz drevne Indije i zna 50.000 sutri, ta devojka ubrzano stari kraj njega… Dok se Mateju otvara polje nepreglednog znanja i ništa nije onako kako izgleda, njega pronalaze reporteri, fanatici, misteriozne ličnosti različitih profila i namera… I sve to na jedva stotinu stranica.

Roman pun obrta može da se čita i kao (naučna) fantastika sa elementima špijunskog trilera, ali će čitaocu sa nešto više koncentracije otkriti i mnoštvo referenci koje će ga navoditi da kopa po dubljim slojevima. Neke od njih su lakše vidljive, na njih sam autor ukazuje, poput pozivanja na „Fineganovo bdenje“ Džejmsa Džojsa ili kineskog filozofa Čuang Cea i njegovu priču o leptiru („Sada ne znam jesam li čovek koji je sanjao da je leptir ili leptir koji sanja da je čovek?“). A neke su skrivenije, poput aluzije na Čemberlenovu i Daladjeovu posetu nacističkoj Nemačkoj, provlačenja okultnih simbola, doktrina o preseljenju duše ili motiva „treće ruže“ (sa jednom situacijom u knjizi koji će čitaoca, možda, asocirati i na film „Matriks“)… Sve te ravni se prepliću, ali ne ometaju jedna drugu, nego se dopunjuju. Drugim rečima, Elijadeova erudicija se oseća, ali nije nametljiva, jer je roman pisan tako da je na nekim mestima teško reći šta je ishod njegovog bavljenja naukom, a šta plod njegove literarne imaginacije, pa i mistifikacije. I sve to tako napisano da, kako kaže Kopola, radoznalost vuče da se što pre okrene sledeća stranica.

– Pomislio sam da bi to moglo da se pretvori u film u kakvom bi moglo da se uživa pri prvom gledanju, sa iznenađenjima u priči, a onda biste mogli da ga gledate ponovo da biste pronašli detalje za razmišljanje o onome što je više od toga, o našoj percepciji stvarnosti. S obzirom na moje godine, i to gde sam i šta sam radio u tom trenutku, našao sam priliku da jednostavno krenem sa tim i snimim ga, a da nikome i ne kažem da ga snimam – ispričao je Kopola u intervjuu.

Nije teško razumeti, pogotovu sa ove distance, šta je privuklo Kopolu, nekadašnjeg studenta Univerziteta u Kaliforniji u jeku hipi kulture, Elijadeovom romanu u kom se takođe ispituju mogućnosti i posledice širenja svesti, paralelnih stvarnosti, istraživanja različitih religija i kultura, tematizuje (ne)rešivo filozofsko pitanje vremena…

„Odmah sam shvatio da je to što tražim nešto što će me spasti od problema sa kojima sam se našao s nedovršenim scenarijima – fabula o čoveku mojih godina, koja me je podmladila i zbog koje imam mogućnost da dovršim ono što sam radio ceo svoj život. I da se zaljubim, ‘poslednji put’. Nisam snimao skoro 10 godina. Kao što biva, u mladosti sam želeo da snimam autorske filmove, umetničke filmove, eksperimentalne filmove – sve te vrste filmova koje niko ne bi želeo da finansira. Shvatio sam da je to nešto što mogu da naučim od svoje ćerke Sofije, koja je otišla u Japan i, radeći na mladalačkom filmu u gerilskom stilu, napravila ‘Izgubljene u prevodu’ kako je ona htela. Uzbudila me je pomisao da bih možda mogao i da snimim film u ‘mladalačkom gerilskom stilu’. Bio sam siguran da to još mogu. Shvatio sam da bih, poput Dominika Mateja, mogao da prigrabim sebi slobodu koja je povezana sa mladošću, i zajedno sa tom šansom ponovo da postanem mladi filmski stvaralac“, zapisao je Kopola u tekstu objavljenom kao pogovor romanu „Mladost bez mladosti“.

Fascinacija je bila toliko jaka da je, kada je rešio da ga prenese na ekran, rešio da „ponovo izmisli sebe“.

„Film bi morao da govori o mnogo toga – o vremenu, sećanju, drugim šansama, iluziji o novom čoveku, evropskoj istoriji, ljubavi i odnosu s onima koje volimo, jeziku. I znao sam da on predstavlja jedini razuman način da se rešim dileme kako ponovo postati mlad, zaboraviti sve što znam i pokušati da imam pamet jednog studenta. Izmisliti sebe zaboravljajući da sam uopšte i imao neku filmsku karijeru pa, umesto toga, sanjati da je imam. Dakle, teme filma ‘Mladost bez mladosti’ bile bi teme ovog trenutka u mom vlastitom životu, nešto što je pretpostavka za ono o čemu je samo ‘biće’ tog filma. A to je najviša forma filmske umetnosti“, zaključuje Kopola u pogovoru.

Matija Jovandić

Tekst je objavljen na portalu Nova.rs, 15.3.2021.