Ivan Kirejevski je prvi i istaknuti predstavnik slovenofila koji je zacrtao program buduće ruske misli.

Slaboverujući u mladosti, Kirejevski je pretrpeo snažan uticaj svoje žene. On joj je čitao filosofske knjige, a ona bi pri svakom čitanju primećivala da je „sve to na dublji način izraženo kod otaca Crkve“. Radoznao da proveri ove tvrdnje i otkrivajući patristiku, Kirejevski je pre svega shvatio da su „oci bivali na zemlji o kojoj govore“.

Sa starcima Optinske pustinje on preduzima prevođenje i objavljivanje svetootačkih spisa. Od tada, za Kirejevskog filosofija, osobito nemačka, predstavlja samo jedan koristan deo puta ka „jednom obliku nezavisnog i slobodnog mišljenja“ kome oci treba da posluže kao potvrđujući oslonac.

U svojoj kritici zapadnog mišljenja, povodom jedne studije protestantskog teologa Šlajermahera o vaskrsenju Isusa Hrista, on beleži: „Ubeđenja Šlajermaherovog srca su se oblikovala nezavisno od njegovih intelektualnih ubeđenja.“ Kod Šlajermahera se vidi vapijući nesklad između aksiologije (vrednosnih sudova) i gnoseologije (racionalnog i diskurzivnog saznanja).

Kod otaca, međutim, Kirejevski će otkriti saglasnost srca i uma. To je osnovno tvrđenje slovenofila: sjedinjenje svih sposobnosti ljudskog duha u činu „živog saznanja“. Ovo saznanje pretpostavlja usaglašenost sa verom, budući da je svako pravo saznanje u službi poznanja Boga i dogmata. Hristološki dogmat nas upravlja ka paskalovskoj „logici srca“, ka jednom molitvenom sagledavanju koje omogućava pristup metalogičkim istinama.

Kirejevski je izrazio svoje najdublje uverenje rekavši: „Filosofska misao najpre zavisi od shvatanja koja imamo o Svetoj Trojici.“ Hristološko načelo jednosuštnosti objašnjava unutrašnje jedinstvo čoveka po obrazu Božijem. Zakon fizičkog sveta, gde svako biće živi samo putem uništavanja i smrti drugih, daje mesto duhovnom zakonu, gde svaka ličnost u sebi nosi opštost, živi život drugih.

To je veličanstvena hristološka antropologija, gde se jedinstvenost svakoga dovršava u skladnoj saglasnosti svih „jedinstvenosti“ i gde Evharistija, saglasno ocima, obavlja „tajnu bratoljublja“. Tu već vidimo princip sabornosti koji će nešto kasnije preuzeti Homjakov.

Istina se otkriva samo celokupnom, „ohristovljenom“ čoveku, dakle, sabornom čoveku u kome se sve razdeljene i avtonomne moći iptegrišu u jedno jedino bogočovečansko viđenje. Na taj način vera nije samo poverenje u prihvaćenu poruku, ni u reč Pisma, već lični susret bića sjedinjenog sa Bogom.

Dubinska psihologija počinje da se bavi teorijom različitih iskustava i očigledno je, pre svega, sa Jungom, da tu treba da prednjači iskustvo vere, doživljena vera. Kirejevski je to predosetio sredinom XIX veka.

Pavle Evdokimov, Hristos u ruskoj misli, Manastir Hilandar 2009.