Nakon prosvetiteljskog zaokreta, čije temeljne tendencije se svode na zadobijanje racionalne autonomije pojedinca, što podrazumeva otvoren sukob sa svakim vidom afirmativnog pomena magije, i velikih sistema nemačkog idealizma koji su, doduše, dali izvesno dostojanstvo magiji, ali samo u kontekstu rudimentarnog oblika kojem je neminovno predstojala transformacija u više oblike ljudske svesti – magija je u drugoj polovini devetnaestog veka iznenada, zajedno sa srodnim temama i problemima, zadobila izvanredno važan status naučnog predmeta, ali ne takvog, koji se može adekvatno uklopiti u postupke i metode neke od tada aktivnih duhovnih nauka, nego takvog, koji iziskuje fundiranje novovrsne naučne discipline.

Ogledi o okultizmu Žolta Lazara, sve agilnijeg sociologa kulture s Univerziteta u Novom Sadu, nisu prvotni i jedini u domaćim društveno-humanističkim disciplinama, nego su novina po analizi odnosa animizma, magije, mita, okultizma i religije, nivou zahvata, obrađenim teoretičarima, dosegnutoj sintezi i čistom, čitljivom stilu. Dopuna su onoga što je našoj akademskoj zajednici poznato o okultizmu, prvenstveno, preko prevedenih studija Mirčea Elijadea, manje znano o Fransisu Bejkonu i kraju renesansnog okultizma ili o „rozenkrojcerskoj epizodi“ Rene Dekarta, a sva je prilika da njihov značaj raste zahvaljujući skrupuloznom i kritičkom izučavanju supersticija u Srbiji. Rasprava, u kojoj pisac demonstrira široku obaveštenost i visoku temeljitost, trebalo bi da se nađe na astalu raznovrsnih čitača i stručnjaka: filozofa i sociologa, antropologa i etnologa, kulturologa i psihologa, i naposletku bogoslova – prevashodno pravoslavnih. Podrazumeva se da će studentima biti neophodna.