Kada sam pre nekoliko dana u izlogu jedne beogradske knjižare ugledao knjigu na čijoj je korici bio ispisan naslov „Pisma o dobrom i lepom“, pomislio sam kako odavno nisam video arhaičniji naslov. O dobrom i lepom… Koga još zanima raspredanje o dobrom i lepom?! I još pisma. Nije samo tema, dakle, neprimerena ovom vremenu, nego i žanr. Epistolarne literature više nema, bar ne u klasičnom obliku, niti, koliko mi je poznato, iko žali za njom.

Autor knjige? Dmitrij Sergejevič Lihačov, lično. Koliko slavni i ugledni toliko srpskom čitaocu nepoznati ruski lingvista, istoričar književnosti, teoretičar kulture, publicista i ko zna šta još. Član Ruske akademije nauka ali i nekoliko inostranih akademija. Autor nepreglednog mnoštva tekstova; upućeni kažu da je objavio oko pet stotina naučnih radova i još šest stotina publicističkih članaka. U Srbiji je poznat rusistima, ponekom dokonom intelektualcu (naravno, dokonom u aristotelovskom smislu te reči), kao i antikvarima i ljubiteljima značajnih publikacija, a pre svega zahvaljujući Bogdanovićevom prevodu njegove poznate i uticajne studije Poetika stare ruske književnosti, koju je 1972. objavila Srpska književna zadruga. Uzgred, pre Poetike na srpski je prevedena i njegova odavno zaboravljena knjiga Tekstologija (1966), a posle još nekoliko članaka.

Poetiku stare ruske književnosti sam sa oduševljenjem čitao pre petnaestak godina, a na nju mi je skrenuo pažnju Sergej Sergejevič Averincev. (Da ne bude zabune, Averinceva nisam lično poznavao, mada mi je i lično daleko bliži od mnogih mojih poznanika; on je Poetiku Dmitrija Sergejeviča pomenuo u predgovoru za svoju Poetiku ranovizantijske književnosti – na taj način mi je skrenuo pažnju na nju.) Kada sam video da su Lihačovu prevedena Pisma, za koja, biću iskren, nisam ni znao da postoje, baš sam se obradovao. Odmah sam, naravno, ušao u knjižaru i kupio knjigu. U automobilu, dok sam vozio ka Košutnjaku gde živim, razmišljao sam o tom prvom utisku kada sam ugledao naslovnu stranu srpskog izdanja Lihačovljevih Pisama…

Kada ih je pisao približavao se devetoj deceniji svog života, te razumem da je njemu bilo svejedno – imao je potrebu da nešto saopšti baš u epistolarnoj formi, seo je za svoj pisaći sto i to učinio, napisao tekst i objavio ga. Smatrao je da ponešto iz svog životnog iskustva treba da objektivizuje, zabeleži, ostavi u amanet budućim generacijama. To je prirodno i u potpunosti razumljivo. Međutim, da li je nečija odluka (urednika, prevodioca ili nekog trećeg) da ova Pisma prevede i objavi na srpskom jeziku više od dvadeset godina nakon što su napisana, u dobu kakvo je naše, racionalna, tj. opravdana?

Naša epoha je ravnodušna prema dobrom, lepom i svemu onome o čemu Lihačov smatra da treba da progovori nakon višedecenijskog promišljanja i opitovanja, nečemu za šta je verovao da može biti od vitalne važnosti za njegove potomke. Zapravo, ne samo da je ravnodušno, nego se sa podsmehom odnosi prema bilo kakvom govoru o tim stvarima. Da li je u vremenu u kojem se glorifikuje nakaznost i svaka projava nemorala i prostakluka potrebna jedna ovakva knjiga? Da li Lihačovljev prašnjavi svežanj pisama treba odmah baciti? Ne! Ni u kom slučaju! Ovakva knjiga nam je upravo sada potrebnija nego ikada pre. Baš zato što o lepom i dobrom niko ne želi da govori onako kako je o lepom i dobrom govorio Dmitrij Sergejevič, treba preseći kanap i pažljivo otvarati i još pažljivije čitati pisma koja nam je poslao. Zašto? Zavirite u njih i odmah će vam biti jasno.

Na prvom semaforu sam otvorio knjigu i pročitao prvo pismo na koje sam naleteo, crveno je predugo trajalo a pismo je bilo prekratko, i odmah sam shvatio da sam bio u pravu, da se ova knjiga pojavila u pravi čas. Kada sam stigao kući pročitao sam, kako se to obično kaže, „u jednom dahu”, i ostala pisma i prvobitni stav nisam ni za jotu promenio. Ovakva knjiga je doista potrebna (i) našem dobu, oko toga, verujte mi, nema nikakve dvojbe. Ako u ovom zlom i ružnom vremenu ne promišljamo o dobrom i lepom, ne znam o čemu bismo uopšte trebali da promišljamo.

Dragi čitaoče, nadam se da nisi očekivao da ću ti otkriti sadržaj pisama Dmitrija Sergejeviča Lihačova?! Oprosti, ali zaista bi bilo krajnje nepristojno da ti čitam tuđa pisma.

Blagoje Pantelić