„Čtec Sergije Averincev“ – reči su koje je kao epitaf na svom grobu želeo Sergej Sergejevič Averincev (1937–2004), član Ruske akademije nauka, klasični filolog, poznati prevodilac, bogoslov, istoričar umetnosti, kulturolog. Pred kraj života, od svih svojih mnogobrojnih poprišta on je izdvajao upravo služenje u Crkvi i posebno cenio mogućnost da učestvuje u bogosluženjima kao čtec i propovednik. Toga se sećaju bliski poznanici Sergeja Averinceva, članovi evharistijske zajednice kojoj je pripadao – predavači na Pravoslavnom hrišćanskom institutu svetog Filareta (SFI), u čijoj kapeli je propovedao i u kom je do same smrti bio član upravnog odbora. U sklopu ciklusa „Vek XX. Ličnost i epoha“, 17. juna 2009. godine održan je susret posvećen Sergeju Averincevu. Sala je jedva primila sve zainteresovane.

Čovek koji je „u svetskoj kulturi bio kao kod kuće i kod kuće kao u svetskoj kulturi“ – tako Averinceva pamti Aleksandar Kopirovski, magistar pedagoških nauka, master bogoslovlja, profesor i naučni sekretar SFI. Po njegovim rečima, služenje Averinceva u Crkvi nije bio „ćef naučnika čudaka“. Averincev nikada nije skrivao svoju pripadnost Crkvi, što je teško zamisliti u kontekstu sovjetske akademske nauke.

Pojedine okolnosti u biografiji ovog „akademika neobične sudbine i neobične sfere istraživanja“ uistinu su zadivljujuće. Na primer, moskovski komunalni stan u kojem je odrastao Sergej Sergejevič bio je svojevrsno „ostrvo slobode, gde nije bilo ničeg sovjetskog“: „Sergej Sergejevič je znao neverovatno malo od onoga što su znali svi sovjetski ljudi“. Još jedna neverovatna zanimljivost: za svoju monografiju „Plutarh i antička biografija“ mladi naučnik je 1968. godine dobio premiju Lenjinskog komunističkog saveza omladine. Šta može biti apstraktnije, udaljenije od života nego tema ovakvog jednog istraživanja? A Averincev je pisao upravo „o životu“: Plutarh je za njega bio savremenik, kao i svi antički klasici. „Platon je savremen, a Aristotel aktuelan“ – formulisao je Averincev. Teško je nagađati da li su oni koji su delili premije to shvatali, ali naučnik je ovu nagradu mogao doživeti kao „dar odozgo“, zato što je zvanje laureata takve jedne prestižne premije bilo „odlična zaštita u sovjetsko vreme“, koja je, po rečima Kopirovskog, pružala mogućnosti za dalji rad.

Pa priča oko čuvenog petog toma sovjetske „Filosofske enciklopedije“, za koju je od Averinceva naručena odrednica „Hrišćanstvo“. Ne skrećući ni nadesno ni nalevo, Averincev je odrednicu napisao tako da je potegnuto pitanje povlačenja toma. Tim povodom se čak naročito okupio Centralni komitet Komunističke partije Sovjetskog saveza, strahujući od „duhovnog terorizma“. Međutim – po daljim rečima Kopirovskog – formalno se nije imalo šta zameriti: sve rečeno o hrišćanstvu bilo je apsolutno naučno, iako nimalo u skladu sa sovjetskim duhom. U strahu od skandala stvar je gurnuta pod tepih, a Averincev je nastavio svoj rad, zadivljujući druge fenomenom svog jezika – „niti sovjetskog, niti antisovjetskog“. „Radikalna aktuelnost Sergeja Sergejeviča Averinceva sastoji se u žanrovskoj neodređenosti njegove reči“ – pisala je pesnikinja Olga Sedakova.

Svaka njegova naučna publikacija, čiji naziv, naizgled, može da privuče samo uske stručnjake na polju vizantologije, postajala je bogoslovsko otkrivenje za one koji su tražili put ka hrišćanskoj veri. Misionarski, prosvetljujući značaj imala je i njegova monografija „Poetika ranovizantijske književnosti“, koja je postala svojevrsna parola verujuće i tragajuće inteligencije. Dmitrij Sergejevič Lihačov je tada zahtevao da se na osnovu ove studije Averincev „svrsta među doktore bez odlaganja“. Učesnici susreta su se setili i kako je Averincev odgovarao skepticima uverenim da je hrišćanstvo religija robova koja guši ljudsku slobodu: „Za mene, u hrišćanstvu se ne oseća pritešnjenost, već pre strah od širine“.

Sergej Averincev se upokojio 2004. godine, ali time nije prestao da bude naš savremenik – istakao je dalje Kopirovski, podsetivši da je ovaj naučnik smatrao veoma važnim, i za pojedinca i za društvo, „obnavljanje istorijskog sećanja“, s obzirom na „odumiranje smislova“. „Ko nema istorijsko sećanje, taj je osuđen na karmičku odmazdu“ – pisao je Averincev, imajući u vidu to da od obnavljanja univerzalnog istorijskog sećanja direktno zavisi budućnost čovečanstva. „Ko je pravi naučnik?“ – pita se Averincev i sam odgovara: „Onaj ko radi za sve, ko podiže mostove nad rekama neznanja“, i sa tužnom ironijom dodaje: „A te reke menjaju svoje tokove“. „Danas mostovi Averinceva kao da nisu potrebni“ – žalosno je primetio Kopirovski.

Tokom susreta prikazan je fragment video-snimka poslednje propovedi Sergeja Averinceva u kapeli SFI. U izvođenju hora SFI čuli su se psalmi u njegovom prevodu, koji se pevaju na bogosluženju. Mnogi učesnici susreta podelili su sa ostalima svoja sećanja na Sergeja Sergejeviča, utiske o njegovim knjigama i člancima, i postavili pitanja o odlikama njegovog naučnog, društvenog i crkvenog rada. Veče je završeno rečima prijatelja Sergeja Averinceva, italijanskog filologa Vitorija Strade, koji piše: „Njegovo služenje je bilo plod ruske kulture, koja se sačuvala u vidu razbacanih ostrva, uprkos svim nedaćama sovjetske epohe, i koja je upravo u njemu, rođenom 1937. godine, dočekala svoj preporod i obnovu“.

Julija Zajceva, „Blagovest-Info“, 23. jun 2009; sa ruskog preveli Ivan S. Nedić, Jelena Nedić.