Uvodna reč
Predajemo čitaocima u ruke treće, potpuno i ispravljeno izdanje Kazivanja jednog bogotražitelja svome duhovnom ocu u prevodu na srpski jezik, pri čemu je prva četiri kazivanja preveo blažene uspomene episkop braničevski Hrizostom, Tri ključa mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije, a tri poslednja kazivanja Pavle Rak. Kazivanja spadaju u najomiljenije i najraširenije knjige ο molitvi Isusovoj u čitavom pravoslavnom svetu, a veoma rado ih čitaju i inoslavni hrišćani koji su molitveno probuđeni.
Knjiga je nastala u Rusiji, po svoj prilici negde u drugoj polovini prošlog stoleća, a možda i ranije. Pisac joj je nepoznat jer je iz smirenja prećutao svoje ime: za sebe kaže tek toliko da je „po milosti Božjoj hrišćanin, po delima veliki grešnik, a po zvanju – beskućni bogotražitelj i poklonik“. Čitana je neko vreme u rukopisu. Na ruskom jeziku je doživela mnogo izdanja, počevši od prvog izdanja u Kazanu oko 1870. godine. Prevođena je na mnoge jezike.
Dosad najlepši prikaz ovog dragocenog duhovnog spisa kod nas dao je tadašnji episkop banatski, danas mitropolit crnogorsko – primorski, visokopreosvećeni dr Amfilohije, u predgovoru drugom dopunjenom izdanju (Krnjevo 1987). Evo nekoliko izvrsnih misli i ocena iz toga predgovora.
Ο piscu vladika Amfilohije kaže:
„Jedini cilj ove Bogom i smirenjem svetih ozarene duše bio je da proslavi, svojim svedočanstvom i iskustvom, Ime koje je iznad svakog imena i u kome je jedini spas ljudima (sr. Dela ap. 4, 12), tojest Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista…
…Nepoznati pisac ove knjige pripada onom mnogobrojnom jatu ruskih beskućnika bogotražitelja koji su hodili od jednog kraja Rusije do drugog: od Lavre prepodobnog Sergija do Sarovske pustinje i Valaamskog manastira u današnjoj Finskoj; od Optinske pustinje do kijevskih peštera; od Sibira do Gore Atonske i do svetoga grada Jerusalima… U njihovoj naravi i načinu života bilo je nečega istovetnoga sa hrišćanima drevnih vremena, opisanim na sledeći način u jednom spisu iz prvih vekova hrišćanske istorije: „Oni žive u svojim otadžbinama, ali kao došljaci; u svemu učestvuju kao građani, ali svako zlo trpe kao tuđini; svaka tuđa zemlja im je otadžbina, a svaka otadžbina – tuđina… U telu žive, ali ne žive telesno; po zemlji hode, ali žive i borave na nebu“ (iz Pisma Diognetu, 5, 5. 8)….On nam opisuje svoj susret sa živim molitvenim Predanjem, prepunim čudesne preobražujuće sile, za svakoga ko se napoji sa njegovih izvora. To Predanje – to su neiscrpne riznice unutarnjeg bogatstva, – koje se otiče kroz neprestanu „umnu molitvu“.
Ο samoj pak knjizi, ο njenoj vrednosti i zadivljujućoj duhovnoj svežini, vladika Amfilohije piše:
„Prošlo je više od sto godina od pojave prvog izdanja ove knjige, a ona ne samo što ne gubi nego sve više i više dobija u značaju. Više od sto godina ona hodi, kao neki radosni vesnik Božji, od duše do duše, od srca do srca, širom prostrane Rusije, zemaljske otadžbine njenog pisca, i van nje širom Evrope, na ruskom jeziku, ali i na drugim jezicima, i neumorno teši bezbrojne druge bogotražitelje, gladne i žedne hleba i vode Života.
Ovoj oceni nemam šta da dodam. Preostaje mi jedino još da svakom čitaocu Kazivanja – u ovom, prečišćenom izdanju – zaželim onu duhovnu korist i radost koju su osećali svi koji su ih do danas sa pažnjom čitali i pročitavali. Neka mi se ne zameri što u njihov broj uvršćujem i sve koji su se trudili oko ovog izdanja, a naposletku i samoga sebe.
