Ni u jednom periodu, u ovih 500 godina života, nije za Makijavelijevog Vladara (napisan 1512. godine) opalo interesovanje, što je jedinstven slučaj u istoriji evropske filozofije. Iz druge perspektive može se reći i ovako: ni manjeg dela ni veće buke, ni kraćeg teksta ni više tumačenja, ni hladnijeg pristupa ni vatrenije recepcije, ni jasnijeg izraza ni komplikovanijih komentara, ni jednoznačnijeg toka ni protivrečnijih čitanja. Doživljava se Makijaveli ili đavolov učitelj, ili kao princ slobode. Sredine nema. I tako 500 godina, bez prekida (što za rukom nije pošlo ni predivnom Baruhu de Spinozi, danas življem nego što je ikada bio, tom usamljenom aristokrati duha koji je Makijavelija smatrao upravo princom slobode).
Ogromna literatura o Makijaveliju u poslednjih je 50 godina narasla do nepreglednosti, ali su se, od objavljivanja velike knjige Kloda Lefora Machiavel. Travail de l’oeuvre (1971. godine), francuska čitanja Makijavelija nametnula kao najoriginalnija i naprodubljenija. Zbornik tekstova što su ga priredili Iv Šarl Zarka, jedan od najagilnijih francuskih filozofa i Tjeri Menisje, danas vodeći tumač Makijavelija, okuplja vrhunsku ekipu stručnjaka koja podrobno analizira ključna poglavlja Vladara. Ideja zbornika je dvostruka: s jedne strane rasvetliti osnovne motive, s druge pokazati dubinu i dalekosežnost Makijavelijevih (revolucionarnih) ideja. Tjeri Menisje analizira prvo, najkraće poglavlje (od svega nekoliko svedenih rečenice) i petnaesto poglavlje koje slovi kao ključno. Silina tumačenja u ovim se tekstovima može uporediti sa majstorstvom samog Makijavelijevog pisanja, te gotovo zapanjujuće deluju interpretativne mogućnosti koje se, kada je reč o prvom poglavlju, daju iščitati iz nekoliko suvih rečenica, naizgled zdravorazumskih obaveštavanje o stvarima poznatim da poznatije ne mogu biti. Loron Žerbije komentariše VII poglavlje Vladara koje govori o novim vladavinama i pokazuje zbog čega je Makijaveli hrabar autor: on piše ne samo uprkos ogromnoj tradiciji, već i protiv nje; on piše ne samo uprkos vladajućem mišljenju svoga doba, već i protiv njega. Uticajni tumač Makijavelija Pol Larivaj bavi se IX poglavljem i rasvetljava aporije građanskih vladavina: da li se u delu posvećenom monarhističkom načinu vladavine uopšte može govoriti (i na koji način) o građanskoj vladavini? Larivajev zaključak je, s obzirom na viševekovne naslage tumačenja, izenađujući. Kristijan Lazeri sistematski prolazi kroz XIX poglavlje Vladara, posvećeno načinima na koje vladar treba da izbegava prezir i mržnju, i utvrđuje da prezir i mržnja kod Makijavelija nisu moralne, već političke kategorije (što je jedan od elemenata njegove revolucionarnosti). Rober Damien, jedan od najcenjenijih savremenih komenatatora Makijavelija, bavi se nevelikim, ponešto potcenjenim XXIII poglavljem Vladara, i podastire istinsku interpretativnu majstoriju pokazujući, na nevelikom prostoru, istoriju i uticaj institucije vladarevog savetnika (čemu Makijaveli daje nemerljiv doprinos time što razbija vladarsko ogledalo). Najzad, Migel Vater podobno analizira slavno XXV poglavlje u kojem se susreću dva ključna Makijavelijeva pojma: vrlina (virtù) i sreća (fortuna, sudbina). Vaterovo vrtoglavo tumačenje ostavlja nas u neverici pred svežinom ideja (da li je moguće da se za ovih 500 godina niko nije setio da pitanje postavi ovako kako ga postavlja ovaj autor?) i silinom Makijavelijevog zamaha koje ovo i ovakvo čitanje dodatno ubrzava.
Ova (i ovakva) knjiga o Makijavelijevom delu prvi je pokušaj, posle nekoliko decenija potpunog mirovanja, da se ovdašnjem čitaocu iznova skrene pažnja na jednog od najznačajnijih evropskih filozofa čije ime je, naročito zahvaljujući zloslutnoj oznaci makijavelizam, mnogo poznatije od njegovog dela. Da bismo, dakle, danas saznali nešto o nama samima (ako nas to uopšte zanima) nužno je, uz sve rizike od neprijatnosti, iznova se suočiti sa nezaobilaznim Makijavelijevim tekstovima. Vratiti se, kako je sugerisao veliki firentinski majstor, na početak.
