Gilbert Kit Česterton, poznati hrišćanski mislilac i književnik, autore je više desetina knjiga i nekoliko hiljada tekstova. Jedna od njegovih najpoznatijih knjiga je Jeretici. U nastavku donosimo jedan odlomak iz te obimne knjige. Radi se o prvom poglavlju naslovljenom „Uvodne napomene o važnosti pravoverja“

Ništa na čudniji način ne ukazuje na veliko i tiho zlo savremenog društva od neobičnog načina na koji se danas koristi reč „pravoveran“. Nekada bi se jeretik ponosio time što nije jeretik. Zemaljska carstva, policija i sudije su ti koji su bili jeretici. On je bio pravoveran. On se nije gordio time što se pobunio protiv njih; oni su se pobunili protiv njega. Vojske sa njihovom okrutnom bezbednosnom politikom, kraljevi sa svojim hladnim licima, protokolarni procesi države, razumni zakonski procesi – svi su oni poput zalutale ovce. Čovek se ponosio time što je pravoveran, ponosio se time što je u pravu. Ako bi stajao sam u divljini punoj urlika, bio je više od čoveka; on je bio crkva. Bio je središte univerzuma; upravo oko njega su se vrtele zvezde. Sve muke povađene iz zaboravljenih paklova nisu mogle da ga nateraju da prizna da je jeretik. Danas ga nekoliko modernih reči navodi da se time hvali. On, sa skromnim smeškom, govori, „pretpostavljam da sam vrlo jeretičan“, gledjući unaokolo i očekujući aplauz. Reč „jeres“ ne samo da danas ne znači samo ne biti u pravu; ona praktično znači biti bistre glave i hrabar. Reč „pravoverje“ ne samo da više ne znači istinitost; ona praktično znači biti u krivu. Sve ovo može da znači samo jedno. Ljude više ne brine da li su u pravu u filosofskom smislu. Očigledno je da čovek treba da smatra sebe ludim pre nego što počne sebe da smatra za jeretika. Bohemac sa crvenom kravatom trebao bi da se žesti povodom svog pravoverja. Terorista, postavljajući bombu, treba da oseća da je barem pravoveran, bez obzira na sve ostalo.

Budalasto je, uopšteno govoreći, za jednog filosofa da spaljuje drugog filosofa na Smitfildskoj pijaci zato što se njihove teorije o univerzumu ne slažu. Ovo je bio čest slučaj u srednjem veku, u vreme poslednjeg pada, i nije doprineo ničemu. Ali postoji nešto što je mnogo apsurdnije i nepraktičnije od spaljivanja čoveka zbog njegove filosofije. To je navika da se govori kako filosofija nije bitna, a to je činjeno u velikoj meri u dvadesetom veku, u sumraku velikog revolucionarnog perioda. Opšte teorije se svugde osuđuju; učenje o pravima čoveka se odbacuje zajedno sa učenjem o čovekovom padu. Sam ateizam je za nas danas suviše teološki. Sama revolucija je u velikoj meri sistem; sloboda je suviše limitirana. Nećemo da uopštavamo. Gospodin Bernard Šo izneo je ovo viđenje u savršenom epigramu: „Zlatno pravilo je da nema zlatnog pravila.“ Sve smo više i više radi da raspravljamo o detaljima u umetnosti, politici, književnosti. Bitno je čovekovo mišljenje o tramvajima; bitno je njegovo mišljenje o Botičeliju; dok njegovo mišljenje o univerzvalnim stvarima nije od značaja. On može da reši i izuči milion predmeta, ali ne sme da se osvrne na taj neobični predmet – univerzum; jer ako to učini doći će do religije i zbuniće se. Sve je bitno – osim svega.

Jedva da je i potrebno navoditi primere za ovu lakomislenost na temu kosmičke filosofije. Nepotrebno je navoditi primere koji pokazuju da, šta god mi mislili da utiče na naše praktične poslove, ne smatramo da je bitno da li je čovek pesimista ili optimista, kartezijanac ili hegelovac, materijalista ili spiritualista. Navešću, ipak, jedan nasumičan primer. Na svakoj laganoj čajanki možemo da čujemo kako neko kaže: „Život nije vredan življenja.“ Mi ćemo se na to osvrnuti kao na izjavu da je dan lep; niko neće ni pomisliti da ona može imati bilo kakav ozbiljan uticaj na čoveka ili na svet. Ali ipak, da u to zaista verujemo, svet bi se obrnuo naopačke. Ubicama bi davali medalje zato što su spasli ljude od života; vatrogasce bi osuđivali što su spašavali ljude od smrti; otrove bi koristili kao lekove; lekare bi zvali kada su ljudi zdravi; Kraljevsko humanitarno udruženje bilo bi istrebljeno kao družina kriminalaca. Uprkos tome, mi nikada ne spekulišemo oko toga da li bi ovaj zagovornik pesimizma ojačao ili oslabio društvo; mi smo prosto ubeđeni da teorije nisu važne.

Ovo zasigurno nije zamisao onih koji su nas uveli u slobodu. Kada su stari liberali uklonili poveze sa svih jeresi, nameravali su da time načine religijska i filosofska otkrića mogućim. Oni su smatrali da je kosmička istina toliko važna da svako treba nezavisno da svedoči o tome. Ideja kosmičke istine je toliko nipodaštavana u savremeno doba da više nije bitno šta ko govori. Ovi prvi su se oslobađali zapitanosti kao čovek koji pušta plemenitog lovačkog psa; ovi drugi su se rešavali zapitanosti kao oni koji bacaju nazad u more ribu koja nije za jelo. Nikada se nije tako malo raspravljalo o prirodi čoveka kao sada, kada, po prvi put, o njoj i može da se govori. Stara zabrana je podrazumevala da je samo pravovernima bilo dozvoljeno da raspravljaju o religiji. Zahvaljujući današnjoj slobodi nikome nije dozvoljeno da o njoj govori. Dobar ukus je poslednja i najsramotnija ljudska praznoverica, koja je uspela da nas utiša kada ništa drugo u tome nije uspelo. Pre šezdeset godina bilo je neumesno izdavati se za osvedočenog ateistu. Onda su došli bredlafisti [Sledbenici Čarlsa Bredlafa, koji su bili ateisti], poslednji religiozni ljudi, poslednji ljudi koji su mislili o Bogu; ali ni oni nisu mogli da promene stanje. I dalje je bilo neumesno biti osvedočeni ateista. Ali je njihova agonija postigla samo jedno – sada je jednako neumesno biti osvedočeni hršćanin. Emancipacija je samo utamničila svetitelja u istu kulu sa jeretikom. I onda pričamo o lordu Englsiju i o vremenskim prilikama, i nazivamo to potunom slobodom od svakog verovanja.

Ali, uprkos svemu, postoje neki ljudi – i ja sam jedan od njih – koji misle da je najpraktičnija i najvažnija stvar u vezi sa čovekom njegovo poimanje univerzuma. Mislimo da je za stanodavku koja razmatra zakupca bitno da zna njegova primanja, ali je još važnije da poznaje njegovu filosofiju. Smatramo da je za generala koji se sprema za borbu sa neprijateljem važno da zna njegovo brojčano stanje, ali je važnije da zna protivnikovu filosofiju. Ne radi se o tome da li teorija kosmosa utiče na stvari, već da li dugoročno gledano na njih utiče išta drugo. U petnaetom veku ljudi su unakrsno ispitivali i mučili čoveka koji bi propovedao neki nemoralni stav; u devetnaestom veku mi smo slavili i hvalili Oskara Vajlda zato što je propovedao takav stav, a zatim se slomio na odsluženju kazne zato što ga je izneo. Može se postaviti pitanje koji je od dva metoda okrutniji; ali se ne može raspravljati o tome koji je smešniji. Doba inkvizicije barem nije osramoćeno zbog toga što je proizvelo društvo koje je načinilo idolom istog takvog čoveka, jer je propovedao upravo one stvari čije mu je praktikovanje i donelo osudu.

Sada je, u naše vreme, filosofija ili religija, tj. naša teorija o krajnjim stvarima, gotovo istovremeno izbačena iz oba polja koja je ranije zauzimala. Opšti ideali su nekada gospodarili književnošću. Izbačeni su pozivom na „umetnost zarad nje same.“ Opšti ideali nekada su takođe dominirali politikom. Njih je istisnuo poziv na „efikasnost“, koja se može rogobatno prevesti kao „politika zarad politike“. Uporno su tokom poslednjih dvadeset godina ideali poretka ili slobode bledeli u našim knjigama; potreba za oštroumnošću i elokvencijom iščezavala je u našim parlamentima. Književnost je namerno postala apolitična; politika je tendenciozno bivala sve manje književna. Opšte teorije o odnosima između stvari su na taj način izbačene iz oba polja; i mi postavljamo pitanje: „Šta smo dobili ili izgubili ovim proterivanjem? Da li je književnost bolja, ili je politika unapređena, time što je odbacila moralistu i filosofa?“

Kada čovečanstvo vremenom počinje da slabi i biva nedelotvorno, kreće priča o efikasnosti. Tako isto kada od čoveka ostane olupina on, po prvi put, počinje da priča o zdravlju. Vitalni organizmi ne govore o svom razvoju, nego o svojim ciljevima. Nema boljeg dokaza o fizičkoj efikasnosti čoveka od njegove konstantne vesele priče o putovanju na kraj sveta. Kao što je najbolji dokaz praktične delotvornosti nacije to što stalno govori o putu ka kraju sveta, nadolazećem Sudnjem danu i Novom Jerusalimu. Ne može biti jačeg pokazatelja golemog mentalnog zdravlja od težnje ka jurenju visokih i uzbudljivih ideala; upravo u najranijem detinjem zanosu vapimo za mesecom. Niko od junaka davnih vremena ne bi mogao da pojmi šta podrazumevamo pod postizanjem efikasnosti. Hildebrand bi rekao da nije radio za efikasnost već za Katoličku crkvu. Danton bi rekao da se nije trudio zarad efikasnosti već zarad slobode, jednakosti i bratstva. Čak i ako je za njih ideal šutiranje čoveka niz stepenice, imali su na umu cilj, a ne procese kao paralitičari. Nisu govorili: „Efikasno podižem svoju desnu nogu, koristeći, kao što možete videti, mišiće butine i lista, koji su u savršenom stanju, ja…“ Njihov osećaj je bio sasvim drugačiji. Oni su bili toliko ispunjeni divnim viđenjem čoveka kako leži prostrt na dnu stepeništa da bi u toj ekstazi sve ostalo sledilo kao u bljesku munje.

U praksi, navika uopštavanja i idealizovanja nije ni na koji način ukazivala na svetsku slabost. Doba velikih teorija bilo je doba velikih rezultata. U vremenu sentimentalizma i tananih reči, na kraju osamnaestog veka, ljudi su zaista bili krepki i delotvorni. Sentimentalisti su porazili Napoleona. Cinici nisu mogli da uhvate De Veta. Pre sto godina su se retoričari trijumfalno bavili dobrom i zlom. Sada našu delatnost beznadežno blate snažni, tihi ljudi. I na isti način na koji je odbacivanje velikih reči i velikih vizija iznedrilo niz malih ljudi u politici, tako isto je proizvelo niz malih ljudi u umetnosti. Naši savremeni političari pripisuju sebi divovsku neobuzdanost Cezara i natčoveka, tvrdeći da su oni suviše praktični da bi bili čedni ili previše patriotski nastrojeni da bi bili moralni; ali rezultat svega toga je da je ministar finansija jedan mediokritet. Naši novi filosofi umetnosti pozivaju na istu moralnu neobuzdanost, na slobodu da uzdrmaju nebesa i zemlju svojom energijom; ali kao produkt svega toga imamo mediokritetskog laureata iz poezije. Ne tvrdim da od ovih ljudi nema jačih; ali, hoće li iko reći da postoje snažniji ljudi od onih iz starine, kojima je vladala njihova filosofija i koji su se napajali sopstvenom religijom? Može se raspravljati o tome da li je zarobljeništvo bolje od slobode. Ali to da je njihovo zarobljeništvo postiglo više od naše slobode, teško da bi bilo ko mogao da porekne.

Teorija nemoralnosti umetnosti se dobro učvrstila u strogo umetničkim krugovima. Oni su slobodni da tvore šta god im je volja. Imaju slobodu da napišu „Izgubljeni raj“ u kome Satana pobeđuje Boga. Takođe mogu da napišu „Božanstvenu komediju“ u kojoj će nebo biti pod nogama pakla. I šta su učinili? Jesu li u svojoj univerzalnosti izrekli išta uzvišenije ili lepše od onoga što govori plameni gibelinski katolik ili uštogljeni puritanski učitelj? Poznato nam je da su stvorili samo nekoliko jednostavnih pesmica. Milton ih ne pobeđuje samo svojom pobožnošću, pobeđuje ih njihovim sopstvenim nepoštovanjem. U svim njihovim knjižicama poezije nećete naći bolji prkos i protivljenje Bogu, od Sataninog. Niti ćete osetiti silinu mnogoboštva na način na koji ju je osetio onaj plameni hrišćanin koji je opisao Farinatino uzdizanje glave kao čin prezira prema paklu. A razlog je veoma očit. Huljenje je umetničko dostignuće, zato što huljenje zavisi od filosofskog ubeđenja. Huljenje zavisi od vere pa i bledi sa njom. Ako iko sumnja u ovo, neka ozbiljno pokuša da smisli bogohulne pomisli o Toru. Verujem da bi ga porodica našla krajem dana vidno iscrpljenog.

Ni u svetu politike ili umetnosti, poricanje opštih teorija nije se pokazalo uspešnim. Može biti da je bilo mnogo suludih i varljivih ideala koji su s vremena na vreme ljude dovodili u nedoumicu. Ali, zasigurno se u praksi nije pojavio toliko sulud i varljiv ideal kao što je ideal praktičnosti. Niko nije prokockao toliko prilika koliko oportunizam lorda Rouzberija. On je, vaistinu, simbol svoje epohe – čovek koji je u teorijskom smislu praktičan čovek, a u praktičnom nepraktičniji od bilo kog teoretičara. Ništa u čitavoj vaseljeni nije toliko ludo kao takva vrsta obožavanja svetovne mudrosti. Čovek koji stalno misli o tome da li je ova ili ona vrsta jaka, da li ovaj ili onaj poduhvat obećava, je čovek koji nikada neće verovati dovoljno dugo da bi se to ostvarilo. Političar oportunista je kao čovek koji napušta bilijar zato što je izgubio u bilijaru, i koji napušta golf zato što je poražen u golfu. Ništa nije toliko pogubno za neki poduhvat od ogromnog značaja koji se pripisuje neposrednom uspehu. Ništa ne može tako da podbaci kao uspeh.

A pošto sam otkrio da oportunizam doživljava neuspeh, bio sam podstaknut da ga opširnije sagledam i shvatim da je osuđen na neuspeh. Uviđam da je mnogo praktičnije početi od početka i raspravljati o teorijama. Vidim da su ljudi koji su se međusobno ubijali oko pravovernosti omousiosa bili razboritiji od onih koji se prepiru oko Akta o obrazovanju. Hrišćanski dogmatičari su se trudili da uspostave vladavinu svetosti, trudeći se da najpre definišu šta je zaista sveto. Ali naši moderni prosvetitelji nastoje da uvedu versku slobodu bez ikakvog pokušaja da utvrde šta je vera a šta sloboda. Ako su stari u staro doba čovečanstvo ubeđivali u nešto, oni su se barem trudili da to pojasne. Masi savremenih anglikanaca i nekonformista ostavljeno je da slede učenje koje nije čak ni definisano.

Iz ovih razloga, i mnogih drugih, za početak sam počeo da verujem u povratak osnovama. Takva je opšta ideja ove knjige. Želeo bih da se pozabavim mojim uvaženim savremenicima, ne lično ili na čisto književni način, već u odnosu ka stvarnom opsegu učenja koja oni šire. Ja se ne bavim gospodinom Radjardom Kiplingom kao živopisnim umetnikom ili snažnom ličnošću; bavim se njime kao jeretikom – što će reći, čovekom u čijim pogledima na svet ima toliko drskosti da se razlikuju od mojih. Mene ne brine gospodin Bernard Šo kao jedan od najumnijih i najčasnijih ljudi današnjice; mene on brine kao jeretik – odnosno, čovek čija je filosofija vrlo temeljna, dosledna i vrlo pogrešna. Vraćam se doktrinarnim metodama trinaestog veka, sa opštom nadom da ću u tome imati uspeha.

Zamislimo veliku halabuku koja nastaje na ulici u vezi nečeg, recimo zbog ulične svetiljke, koju mnoge uticajne ličnosti žele da uklone. Monah u sivom, kao nosilac srednjovekovnog duha, pristupa problemu, i počinje da govori suvoparano i naučnički: „Razmotrimo prvo, braćo moja, značaj svetlosti. Ako je svetlost sama po sebi dobra…“ Do tada je već uljudno uklonjen. Svi ljudi jure ka svetiljci, svetiljka je oborena za deset minuta, i oni čestitaju jedan drugom zbog njihove nesrednjovekovne praktičnosti. Ali vremenom nastaju problemi. Neki su oborili svetiljku zato što su želeli električnu banderu; drugi zato što su želeli staro gvožđe; neki zato što su želeli tamu, jer njihova dela behu zla. Neki nisu smatrali da je to prava svetiljka, neki drugi su smatrali da je i previše prava; neki su delali jer su želeli da unište opštinsku tehniku; neki zato što su želeli da unište bilo šta. I tako nastaje rat u noći, gde nijedan čovek ne zna koga udara. I tako, postepeno i neizbežno, danas, sutra ili naredog dana, uviđaju da je monah ipak bio u pravu, i da je sve zavisilo od filosofije svetla. Jedino što o onome o čemu bismo raspravljali pod uljanicom, sada moramo da raspravljamo u mraku.

Gilbert K. Česterton, Jeretici, Bernar 2017.