Zvuci granice

Ke­trin Bej­ker (Cat­he­ri­ne Ba­ker) je di­plo­mi­ra­la isto­ri­ju na Lon­don­skoj ško­li eko­no­mi­je (Lon­don School of Eco­no­mics), a ma­gi­stri­ra­la je i dok­to­ri­ra­la na Ško­li za slo­ven­ske i is­toč­no­e­vrop­ske stu­di­je pri lon­don­skom Uni­ver­zi­tet­skom ko­le­džu (School of Sla­vo­nic and East Euro­pean Stu­di­es, Uni­ver­sity Col­le­ge Lon­don). Od 2008. go­di­ne za­po­sle­na je kao asi­stent na Uni­ver­zi­te­tu u Sa­ut­hemp­to­nu (Uni­ver­sity of So­ut­hamp­ton). Ob­ja­vi­la je ne­ko­li­ko čla­na­ka u ča­so­pi­si­ma kao što su Euro­pe-Asia Stu­di­es, Po­pu­lar Com­mu­ni­ca­tion, Na­ti­o­na­li­ti­es Pa­pers i Na­rod­na umjet­nost. Knji­ga Zvu­ci gra­ni­ce (So­unds of the Bor­der­land, As­hga­te, 2010) do­no­si za štam­pu pri­re­đen tekst nje­ne dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je. To je pr­va knji­ga Ke­trin Bej­ker.

Pred­go­vor

Sep­tem­bra 1991. godine go­to­vo svi hr­vat­ski pro­fe­si­o­nal­ni pop mu­zi­ča­ri oku­pi­li su se u jed­nom te­le­vi­zij­skom stu­di­ju da bi u band-aid sti­lu sni­mi­li bud­ni­cu ko­ja će po­sta­ti je­dan od naj­u­spe­šni­jih pro­je­ka­ta no­vo­o­sno­va­ne na­ci­o­nal­ne te­le­vi­zi­je. Oni ma­lo­broj­ni ko­ji se ni­su po­ja­vi­li re­ša­va­li su po­ro­dič­ne kri­ze ili su se oti­snu­li na vla­sti­te tur­ne­je po hr­vat­skoj di­ja­spo­ri gde su sa­ku­plja­li no­vac ka­ko bi do­dat­nim sred­stvi­ma i me­di­cin­skim za­li­ha­ma do­pri­ne­li rat­nom su­ko­bu. Od­sut­ne su bi­le i zve­zde iz dru­gih ju­go­slo­ven­skih re­pu­bli­ka uz ko­je su slu­ša­o­ci su­per­gru­pe Hr­vat­ski Band Aid ne­sme­ta­no od­ra­sli. Na­jed­nom stra­ni iz­vo­đa­či no­vo­ta­la­snog ro­ka, za­bav­ne i no­vo­kom­po­no­va­ne na­rod­ne mu­zi­ke bi­li su žr­tve, a po­ne­kad i su­ko­blje­ne stra­ne, u sim­bo­lič­nom ra­tu pro­tiv neo­d­re­đe­no­sti, ta­ko­đe uple­te­ni u sve slo­že­ni­je de­fi­ni­ci­je na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta u sop­stve­nim dr­ža­va­ma.

Po­če­tak ra­ta u Hr­vat­skoj u ju­lu 1991. godine obe­le­ži­lo je uče­šće go­to­vo svih do­ma­ćih pro­fe­si­o­nal­nih mu­zi­ča­ra u ta­la­su pa­tri­ot­skog kom­po­no­va­nja. To­kom ne­ko­li­ko na­red­nih me­se­ci moć­ni si­stem dr­žav­ne te­le­vi­zi­je na­sto­jao je da us­po­sta­vi kon­tro­lu nad mu­zi­kom i po­bri­ne se da ona od­ra­ža­va pred­sed­ni­ko­ve dis­kur­se i pri­o­ri­te­te. Ka­ko se po­li­tič­ki im­pe­ra­tiv me­njao to­kom ne­ko­li­ko sle­de­ćih go­di­na, od osi­gu­ra­va­nja na­ci­o­nal­nog op­stan­ka ka kon­so­li­da­ci­ji ho­mo­ge­ne na­ci­o­nal­ne za­jed­ni­ce, mu­zič­ka in­du­stri­ja je re­a­go­va­la po­nu­div­ši ne­ko­li­ko vi­do­va “hr­vat­ske” osno­ve na­ci­o­nal­ne po­pu­lar­ne mu­zi­ke. Po­pu­lar­na mu­zi­ka je ta­ko stvo­ri­la iz­vor po­ru­ka o na­ci­ji i, u ne­pre­kid­noj ras­pra­vi o po­re­klu na­rod­ne mu­zi­ke ko­ja je na­dah­nu­la mno­ge pe­sme, na­čin de­fi­ni­sa­nja na­ci­je iz­ri­ču­ći ono što Hr­vat­ska ni­je. Ti eks­pli­cit­ni i im­pli­cit­ni na­ra­ti­vi o na­ci­o­nal­no­sti po­ve­za­li su ne­ko­li­ko eta­pa hr­vat­skog po­li­tič­kog ži­vo­ta: me­se­ce naj­že­šćih bor­bi 1991. i 1992, učvr­šći­va­nje fron­ta od 1992. do 1995, ne­iz­ve­sne po­sle­rat­ne go­di­ne kad su sim­bo­lič­ni kra­je­vi Is­toč­ne Sla­vo­ni­je na li­ni­ji su­ko­ba još uvek bi­li iz­van hr­vat­skog su­ve­re­ni­te­ta, eufo­ri­ju i ne­sta­bil­nost na kra­ju Tuđ­ma­no­vog re­ži­ma 2000. godine, te te­ški put Hr­vat­ske ka Evrop­skoj uni­ji.

Ne­ko­li­ko je raz­lo­ga za­što se ova knji­ga zo­ve Zvu­ci gra­ni­ce (So­unds of the Bor­der­land). Pr­vi je mit ko­ji bu­di se­ća­nje na sa­mu Hr­vat­sku na bra­ni­ku hri­šćan­stva ili Evro­pe, ka­ko se di­že da od­bra­ni ve­li­ku ci­vi­li­za­ci­ju od na­pa­da s Is­to­ka.[1] Ta sli­ka se iz­no­va po­ja­vlju­je u hr­vat­skoj umet­no­sti i kul­tu­ri, ko­ri­sti se ka­ko bi se su­ko­bi iz de­ve­de­se­tih go­di­na dva­de­se­tog ve­ka uči­ni­li ra­zu­mlji­vi­jim i stva­ra ube­dlji­vu pri­ču o na­ro­du ko­ji je usme­ra­vao isto­ri­ča­re i pu­to­pi­sce u nji­ho­vom pri­ka­zu ze­mlje. Ako se taj na­ra­tiv osta­vi po stra­ni, pak, su­štin­ski pro­blem hr­vat­ske kul­tur­ne po­li­ti­ke od­u­vek je bio ka­ko da se op­ho­di pre­ma unu­tra­šnjim gra­ni­ca­ma sa­me dr­ža­ve – od Istar­skog po­lu­o­str­va, gde se pre­o­vla­đu­ju­ći kon­cept re­gi­o­nal­nog iden­ti­te­ta di­či vi­še­stru­kim slo­je­vi­ma pri­pad­no­sti, do dal­ma­tin­skog za­le­đa i nje­go­vog pre­kla­pa­nja sa Her­ce­go­vi­nom, pra­gom Bal­ka­na či­ji deo Hr­vat­ska ni­kad ne bi tre­ba­lo da bu­de, a opet uvek ne­ka­ko je­ste. Ta pi­ta­nja su pri­sut­na iza mno­gih slu­ča­je­va u ovoj knji­zi i po­ka­zu­ju ka­ko se isto­ri­ja upli­će u sa­vre­me­nu po­pu­lar­nu kul­tu­ru: hr­vat­ska po­pu­lar­na mu­zi­ka je zvuk mno­gih gra­ni­ca čak i kad je ob­u­hva­će­na ide­jom da je kul­tu­ra sva­ke et­nič­ke na­ci­je je­din­stve­na i oso­be­na. Po­red ovih opa­ža­nja svoj­stve­nih jed­noj dr­ža­vi, sva­ka po­li­tič­ka i kul­tur­na ce­li­na je ze­mlja gra­ni­cā. Njen iden­ti­tet će za­vi­si­ti od ose­ća­ja gde ta ce­li­na pre­sta­je i od na­či­na na ko­ji se mo­že re­ći da ste iz­van nje – od tre­nut­ka kad se mo­ra­te za­pi­ta­ti da li ste i da­lje u njoj ili ne.