…Tokom svojih razmišljanja, traganja, nisam mogao da zaobiđem Teze. Bio sam u srce dirnut kratkim i lučezarnim tekstovima brata Rožea, nekim objedinjenim u knjižice kakve volimo da nosimo sa sobom, možda kao što se u pustinji nosi bidon vode. Da, bio sam skoro ljubomoran na te tekstove, zato što su govorili ono što sam ja predosećao, ono što sam bedno pokušavao da živim, ali sa kristalnom jednostavnošću do koje ja nisam mogao dopreti. Evo kako treba pričati sa mladima, govorio sam sebi, a ja pričam samo sa bogoslovima! Sa kakvom silinom brat Rože zaziva „Isusa Hrista“, to jest Mesiju, Poslanika, onoga preko koga Bog neprestano dolazi k nama. Bog koji, kako je govorio, ne kažnjava, već spasava, koji nas osvaja svojom svetlošću i ako nas ta svetlost, svojom lucidnom nežnošću, nagna da sebi sudimo, tada istog trena shvatimo da je „krst osuda osude“, kako je govorio jedan od otaca Crkve. Vrlo brzo sam otkrio ne samo misao, nego umirujuću silu, stvaralačku silu brata Rožea i njegove sabraće, taj magnetizam koji svake godine u Teze privlači na desetine hiljada mladih. Plima koja se neprestano obnavlja, koja od Tezea čini mesto mnogobrojnih susreta gde se stvara Evropa Duha. Brat Rože priča sa tim mladim ljudima, uvek kratko, u potpunoj prostodušnosti, sa, moglo bi se reći, razoružavajućom ljubavlju. U svetu u kome se daju mnoga obećanja, ali koji zna samo da se naruga, Teze je mesto gde se predoseća „nešto drugo“. Ne plašite se ničega, čuvari pravoslavlja! Teze ne prisvaja nikoga, ne pretenduje da bude Crkva, samo prag i znak Crkve, u perspektivi izmirenja. U Tezeu „se budi“ u tišini, u molitvi, prijateljstvu. Otkriva se da je hrišćanstvo moguće tamo gde je prijateljstvo. I svako se vraća u svoju zemlju, svoju parohiju, sa neizbrisivim ukusom tog buđenja i prijateljstva.
Ovde treba govoriti ne samo o neprestanom dolasku mladih u Teze, već i o monaškoj zajednici koja se okuplja oko brata Rožea i bez koje ništa ne bi postojalo. Sve je počelo u trenutku kad je Drugi svetski rat pobudio kod nekih razmišljanja o suštini. Suočenima sa strahotom, suočenima sa smrću, tako da nije više bilo moguće lagati ni druge, ni sebe. Niti ostati podeljen, ako čovek pokušava biti hrišćaninom. Osnivanje Tezea se povezuje sa vaseljenošću kampa, jedna vaseljenost koja se proživljava kao uzajamna služba, kao nada neodvojiva od molitve i od ljubavi. Zajednica je narastala, bez predumišljaja, kao živi organizam, kvasac koji u testu istorije narasta malo pomalo. Svedok jedne druge istorije, istorije sveta suprotne od blaženstava, istorije jadnih, ignorisanih, koji ipak sprečavaju Iroda i Pilata da unište čovečanstvo. U Tezeu se mladi ljudi, puni života, oslobađaju idolatrije ovog sveta da bi sebe predali na raspolaganje Bogu i svim onim mladima kojima nude prijateljstvo lišeno bilo kakvog koristoljublja. Evo ih „odvojenih od svih i ujedinjenih sa svima“, kako u Egiptu krajem IV veka govoriše monasi, među kojima se našao jedan naročito pažljiv i prozorljiv.
Ti monasi, koji se odrekoše sveta, praznih ruku da bi im ih sami Bog napunio, pripadaju različitim hrišćanskim konfesijama. Oni predosećaju da, u stvari, postoji jedna jedina Crkva, tajni temelj svih, i dakle da jedinstvo ne treba graditi, već otkriti: ponovno nastajanje nedeljive Crkve koja, uprkos tolikim nemirima oko identiteta, bez sumnje jeste odlučujući fenomen našeg vremena.
U Tezeu ljudi različitog konfesionalnog, etničkog, kulturnog, jezičkog porekla, a ponekad suprotstavljenih, mole se i rade zajedno: da, to je moguće, Hristos ruši svaki zid koji nas deli. Ta istorijska i geografska raznovrsnost briše se pred raznovrsnošću darova. Zajednica je jedna aktivna košnica. Neki stvaraju lepotu, slikaju slike, ponekad ikone, prave predivnu grnčariju koja doprinosi oplemenjivanju svakodnevnog života. Takođe, studiraju jezike da bi se odgovorilo međunarodnoj vokaciji Tezea. Skromna, ali duboko proživljena objava tog izmirenog, preobraženog čovečanstva, ka kome bolno tapka istorija, istorija čije mrakove Duh uvek ruši, ali čija ostvarenja uvek obasjava, bilo da se radi o umetnosti, nauci ili duhovnosti.
Mladi današnjice su umorni od priča (ali i od pošalica), žedni su autentičnosti. Uzaludno im je govoriti o zajednici ako im se ne može – „dođi i vidi“ – pokazati mesto gde se ta zajednica ostvaruje. Neko mesto gde nas primaju takve kakvi jesmo, bez procenjivanja, gde vam ne traže dogmatski pasoš, ne krijući tako da se tu ujedinjujemo oko Hrista i da tu počinje jedan put – „Ja sam put“, kaza – za onog koji to želi. U Tezeu se otkriva ono što ja volim da nazovem „postideološkim hrišćanstvom“. Bog je taj „koga uvek tražimo“, govoraše jedan otac, u isto vreme dok on dolazi i neprestano nam se daje. Bog je Tajna i Ljubav, i evo kako nam se drugi, u Hristovoj svetlosti, pojavljuje takođe kao tajna i ljubav. U Tezeu se može pevati zajedno, pevaju se kratke i pune rečenice koje se neumorno ponavljaju. Reči sa Istoka i Zapada, Severa i Juga, koje se mogu ispravno skandirati, na više jezika. Krst u petak, vaskrsenje u noći između subote i nedelje, i brat Rože koji uzima za ruke decu da bi ih naučio pokretima kojima da slave Boga. Između službi, za one koji to hoće, braća tumače Jevanđelje. Možete im se prepustiti: oni nisu gurui, već su i sami tražitelji, samo malo više odmakli na putu. I ta neverovatna tišina, u koju hiljade zaranjaju…
Ova knjiga je sastavljena od serije razmišljanja, rođenih iz dijaloga koje sam u više navrata vodio u Tezeu. Ona nosi beleg – istraživanja braće, pitanja mladih koja su im postavljali. Ta razmišljanja žele da dopru do biti, ne težeći ka iscrpnosti. Ako je ova knjiga izašla na svetlost dana, voleo bih da za kraj to naglasim, onda se to desilo zahvaljujući upravo usklađenosti koju već dugo osećam između mog traganja i traganja u Tezeu. Teze je postao jedna od mojih duhovnih otadžbina. Ja sam pravoslavan, a u Tezeu pronalazim misiju pravoslavlja u smislu da ona prevazilazi istorijska ograničenja da bi svedočila o prvobitnom i poslednjem: kao udeo, kao poziv. Ogromna je radost za mene što vidim danas toliko pravoslavnih mladih ljudi, čitavi konvoji, iz istočne i jugoistočne Evrope, kako svakog leta dolaze u Teze. Ova Evropa je zajednica svetih. A ova knjiga je gest zahvalnosti.
Olivije Kleman
