Kako je veoma dobro poznato, Temida je bila grčka boginja suđenja, odnosno ispravne reči izazvane dobrim povodom. Skoro ravnopravna sa Zevsom, što simbolički ukazuje na moć i rang suđenja, odnosno status njene kritike, koja nije uzmicala ni pred velikim autoritetom, a kamoli onim uobičajenim. U filozofiji suđenje zahteva posredovanje pojedinačnih stavova i tvrdnji sa određenim načelima i uvidima, kako bi se tačno odmerio doseg onoga što je rečeno, njegov domašaj i krajnji učinak. Suđenje nije, dakle, egzaktna nauka, kao što je primetio još Aristotel, jer ima toliko mnogo promenljivih uslova, od spoljnih okolnosti do krajnje svrhe, odnosno svaki slučaj je tu priča za sebe, kome treba prići iz toga posebnog ugla. To se uostalom vidi iz naše prakse prosuđivanja ili suđenja sa određenog stanovišta.
Kao što je Kant merodavno pokazao, suđenje označava moć supsumcije pojedinačnih slučajeva pod opšta pravila ili principe kako bi se na osnovu toga doneo sud o tome gde se dati pojedinačni predmet nalazi, odnosno kako bi se dobio pravi nalaz o njegovom karakteru (dijagnoza) i vrednosti. Rečeno tim Kantovim jezikom, moć prosuđivanja filozofije nije određujuća u smislu razumskog pripisavanja logičkih predikata predmetu suđenja, ali je zato refleksivna u svom dubokom smislu koji nadmašuje ono čemu se sudi po rangu suđenja. Ona je u osnovi refleksivna, ali za razliku od estetičke kritike, njena moć bi morala biti u stanju da navedena načela od kojih polazi u proceni izloži i obrazloži na zadovoljavajući način tako da nas to sve ostavi zadovoljnima.
Ovakvo razlučivanje je čini sinonimnom sa kritikom u tom veoma važnom smislu, koji nam danas ponovo otkriva tajnu moći suđenja kao neuništiv igrokaz ili putokaz. Koristeći ovu Kantovu terminologiju za naslov ove knjige, moglo bi se reći da su radovi sabrani u njoj primeri suđenja u kojima se primenjuju određeni pomovi i načela na literarne proizvode (odnosno intuicije) filozofije, s tim što filozofiji ostaje umeće suđenja kao umeće primene pojmova na opažanje, ali sa tom ogradom što ona zadržava pravo na svoj konačni sud i onda kada je izložena prigovorima ili primedbama. Filozofsko suđenje unosi još jednu odsudnu koordinatu, naime, vreme, kojom se određuje komponenta predmeta. Prethodno objavljivanje u časopisima ne čini je ipak potpuno efemernom u svakodnevnom smislu, već uspostavlja dodir sa sklopom vremena u kome ona ostaje to što jeste, sud u kome uz uvid postoji i perspektiva u kojoj taj mit ponovo izgleda tačno i primereno svom povodu.
